Naši preci bili su mnogobošci. Svako pleme i svaki dom imalo je svog boga, koji je bio poštovan i slavljen kao zaštitnik. Kada su Srbi primili hrišćanstvo od Vizantije, veoma su se teško odricali stare tradicije i običaja. Zbog toga su u zamenu uzeli da slave jednog hrišćanskog sveca. Obično su uzimali za Krsnu slavu onog svetitelja kada su Svetim krštenjem postali hrišćani. Da nisu imali dar religioznosti kao nešto prediskustveno, oni ne bi tako držali svoje kućne bogove - niti bi kasnije, u hrišćanstvu, prihvatili Hrista i njegove svete. Naši preci su sve menjali, ime, prezime, mesto stanovanja itd. ali se Krsne slave nisu odricali i nisu je menjali. U najtežim trenucima i vreme sveopšte golgote, i u rovovima slava se slavila sa svećom, malo vina i komadom hleba.

Nikolaj, jedini sin u svojih znamenitih i bogatih roditelja, Teofana i None, žitelja grada Patare, rodio se u Likiji. Kao jedinca, darovanog im od Boga, oni ga i posvetiše Bogu i dadoše ga kao uzdarje. Duhovnom životu nauči se sv. Nikola kod svog strica, Nikolaja ep. Patarskog, i zamonaši se u manastiru "Novi Sion", osnovanom tim istim stricem njegovim. Po smrti roditelja, Nikola razdade nasleđeno imanje siromasima ne zadržavajući ništa za sebe. Kao sveštenik u Patari beše se pročuo svojim milosrđem, ma da on brižljivo skrivaše svoja milosrdna dela ispunjujući reč Gospodnju: „Da nezna levica tvoja što čini desnica tvoja“ (Mat. 6, 3).

Tokom vladavine careva Dioklecijana i Maksimijana, u vreme gonjenja i mučenja hrišćana bio je zatvoren u tamnicu, ali ni tu nije prestajao da propoveda i širi hrišćanstvo. Prisustvovao je Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji, ali je nakon što je udario aleksandrijskog sveštenika Arija, optuženog za jeres, udaljen je sa sabora i zabranjeno mu je dalje prisustvo. U hrišćanskoj tradiciji se spominje da su mu odobrili ponovno prisustvo na saboru tek kada se im u snu preko izabranih arhijereja javio glas Gospoda Isusa Hrista i Presvete Bogorodice, da je učinjena velika nepravda prema Svetom Nikolaju, koji je branio pravu veru.

Ljudi su ga još za života smatrali za svetitelja. Prizivali su ga u pomoć pri bolestima, nekoj nesreći ili nemoći. Hrišćani veruju da se svima odazivao i da je svima pomagao, a da je iz njegovog lica sijala svetlost. Preminuo je u decembru 343. godine.

Nekada se na svim hrišćanskim brodovima nalazila ikona svetog Nikole, a on se posebno praznovao duž Jadranskog i Sredozemnog mora gde je bio običaj da se na taj dan ne isplovljava, a da se brodovi na pučini usidre i plovidbu nastave sutradan.

Sveti Nikola se smatra zaštitnikom dece, učenih ljudi, trgovaca, mornara i putnika uopšte. Smatra se da je običaj po kome se deci uoči Svetog Nikole u cipelice potajno stavljaju pokloni potekao otuda što sveti Nikola svoja dobročinstva nikada nije činio javno. Isti motiv se vezuje i za Božić Batu.

Sveti Nikola je “izvorni” Deda Mraz, hrišćanski svetac koji deci donosi poklone uoči praznika sv. Nikole, Nove Godine ili Božića

Ljudi koji poštuju hrišćansku tradiciju i običaje, i koji svoju decu uče i vaspitavaju u tom duhu, neguju davnašnji običaj da svojoj deci ili unucima, rođacima, uoči dana sv. Nikole pripreme iznenađenje. Običaj je da deca svoje čizme ili čarape ostavljaju pored prozora ili ognjišta kako bi ih ujutru kada se probude sačekalo iznenađenje koje im je sv. Nikola noću, dok su spavali, ostavio u čizmama ili čarapama. Naravno, ako i samo ako su u toku prethodne godine bila dobri, poslušni i pošteni.

U novije vreme ulogu svetog Nikole preuzeo je Deda Mraz, a običaj darivanja dece je pomeren za Novu godinu. Kako je Nova godina praznik savremenog potrošačkog društva, a Deda Mraz previše komercijalizovana figura, danas sve češće vidimo tendenciju vraćanja ljudi korenima i tradiciji. Tako i lik i sv. Nikole ponovo postaje dominantan junak zimskih praznika.