Sladoled, jedna od najstarijih poslastica na svetu koja se i danas kao najpopularniji hladni desert širom sveta konzumira, doživeo je evoluciju od luksuza do navike, od najjednostavnije forme ledene poslastice koja osvežava, do najsavremenijeg kreativnog izgleda koji se danas izučava na Univerzitetu u Bolonji. Dok se u hladnim predelima zbog kaloričnosti konzumira više zimi nego leti, zbog svog osvežavajućeg ledenog ukusa u mediteranskim zemljama je popularniji više leti nego zimi.
O tome kako je sladoled postao i opstao kao najstarija i najpopularnija poslastica na svetu postoji mnogo različitih istorijskih izvora, ali ono što im je svima zajedničko je da se recept ovog hladnog deserta prenosio sa kolena na kolena i generacijama čuvao kao jedna od najvrednijih tajni.
Nešto što bi se moglo nazvati pretečom današnjeg sladoleda, datira još iz drevne Kine i Persije, koje su čak davne 3000-te godine pre nove ere pravile desert od voća i izdrobljenog leda sa obronka obližnjih planina. Iako prema nekim podacima su u Kini nastale prve mašine za sladoled, ledena poslastica koja je tada pravljena bez mleka i krema nije bila ni nalik na ono što mi danas podrazumevamo pod sladoledom.
Prvi pisani izvori koji govore o ledenoj poslastici koja je spravljana sa ukusom voća i meda pronalaze se u starom Rimu za vreme vladavine Nerona. Oni svedoče o pravljenju posebnih jama u kojima se čuvao led kako bi car i tokom leta mogao da uživa u svom omiljenom desertu.
Iako je Marko Polo bio prvi Evropljanin koji je probao i u svom putopisu Milion (Milione) opisao ledeni krem koji se posluživao na dvoru Kublaj - kana, veruje se da je prvi sorbet (sorbetto) na Siciliji nastao za vreme vladavine Arabljana koji su meštane upoznali sa veštinom spravljanja osvežavajućeg napitka koji se sastoji od planinskog leda i različitog voćnog soka, šarbat.
Tropska klima i hedonizam vremenom su u Italiji javili potrebu za novim eksperimentima u spravljanju hladnih poslastica. Iako je sladoled u formi koju mi danas poznajemo, a koji podrazumeva dodavanje mleka i slatke pavlake u ledeni napitak kako bi se stvorila kompaktna masa nastao dosta ranije, svoj put u Evropu je pronašao u 16. veku kada je poslužen na venčanju Katarine de Mediči i kralja Henrika II. Napuštajući Italiju, budća kraljica je u miraz ponela recept koji je do tada predstavljao najčuvaniju tajnu.
Kako ni jedna tajna ne može dugo da ostane neotkrivena, engleski kralj Čarls I, u istoriji poznat po gozbama koje je priređivao na svom dvoru, čuvši za neobičnu ledenu poslasticu uspeo je da potkupi francuskog kuvara ne samo da dobije recept, već i da za njega, na njegovom dvoru priprema oduševljenim gostimaovaj kremasto slatki osvežavajući desert koji liči na sveže pali sneg sa ukusom voćnih aroma. Bio je mudar, pa kako bi sladoled zadržao kao jedinstvenu kreljevsku poslasticu, kuvaru je davao izuzetno visoku platu kojom je do kraja svog života uspeo da kupi njegovo ćutanje.
Kako nakon njegove smrti recept više nije predstavljao strogo čuvanu tajnu, on je raznim kanalima počeo da se širi po Evropi, a kada su ga Britanski kolonisti doneli u Ameriku i po ostalim kontinentima.
Prvi pisani kulinarski recepti o pravljenju sladoleda pojavili su se u kuvarima koji datiraju iz 18. veka, a industrijska proizvodnja sladoleda započela je u Americi sredinom 19. veka.
Dok su nekada sladoled mogli da konzumiraju samo vladari i plemići jer se kao simbol moći i bogatstva nalazio isključivo na trpezama pripadnika društvene elite, danas je ova namirnica od luksuza prešla u slatku naviku koja je u širokom spektru ukusa i različitih oblika dostupna svima. Njegova popularnost u Americi je postala toliko velika da je 1984. Ronald Regan mesec juli proglasio za nacionalni mesec sladoleda.
U početku, sladoled se služio isključivo u staklenim čašicama, nalik na naše rakijske, a potom su nastale i druge varijante koje mi danas poznajemo.
Iako se smatra da je iz praktičnih razloga kornet izmislio poslastičar Italo Marćioni 1924. postoji i anegdota po kojoj je u Americi kornet iz nužde nastao saradnjom poslastičara i priozvođača keksa i vafli kada je u Sent Luisu održan svetski sajam poslastica. Poslastičari su godinama bezuspešno pokušavali da pronađu način kako bi sladoled služili u jestivim posudama, sve dok tog dana Arnoldu Fornašau nije ponestala ambalaža i u pomoć mu pritekao Ernest Hamvli koji je zarolao nekoliko svojih vafli u kupu i ponudio mu je kao novu posudu u kojoj će prodavati sladoled.
Ledena poslastica je prvi put uspešno obavijena oko štapića u Ajovi 1934. kada je Kris Nelson uspeo da sladoled postavi oko drvene podloge a potom je prelije čokoladom i raznim drugim voćnim aromama.
Recept za pravljenje sladoleda odavno više nije tajna, ali kako se i dalje najboljim sladoledom na svetu smatra onaj koji se proizvodi u Italiji, nedaleko od Bolonje je sa radom počeo i Univerzitet sladoleda na kojem studenti uče sve tajne pravljenja poslastice bez koje danas mnogi ne mogu da zamisle leto, a čiji je osnivač jedna od vodećih kompanija za proizvodnju sladoleda „Caprigiani”.
Iako nedeljna školarina iznosi 800 eura, interesovanje mladih za proizvodnju najkvalitetnijeg sladoleda je ogromno, a pored Italijana ovaj fakultet pohađaju i brojni stranci. Osim sticanja osnovnog znanja za spravljanje tradicionalnog sladoleda, ovaj fakultet trasira studentima način razmišljanja po kome proizvodnja sladoleda predstavlja mešavinu nauke i umetnosti i stimuliše ih u potrazi za novim receptima kao što je sladoled od crnog vina, maslinovog ulja ili sira.
Sa ciljem da kada se vrate u svoju zemlju budu najbolji u svom poslu, do sada su ovaj fakultet upisali studenti iz Australije, Kine, Sudana, Libana i Britanije, a potencijalni kandidati se sve više javljaju i iz drugih država širom sveta.
