Od pamtiveka je čovek tražio način da razgovara na daljinu. U početku su to bili vatra i dimni signali, svetlost, golubovi-pismonoše, glasnici na konjima... U drugoj polovini 18. veka Francuzi su razvili prvi ozbiljan vid komunikacije na daljinu koji je bio efikasan do te mere da uopšte nisu bili zainteresovani kada se pojavio elektromagnetni telegraf, niti impresionirani kada je njegov izumitelj Semjuel Morze 1837. izveo prvi uspešan eksperiment poslavši telegrafsku poruku na udaljenost od 65 kilometara.
Ovaj čudesan izum je bio optički telegraf, koji je svoju ekspanziju doživeo pred Francusku revoluciju i tokom Napoleonovih ratova. Nazvan je „semafor”, a njegov rad se zasnivao na sličnom principu kao i signalizacija zastavicama koja se i dan danas koristi u mornarici. Ostaci ove neverovatno funkcionalne mreže još uvek postoje širom Evrope.
Semafor je nastao tokom leta 1790. godine kada je Francuska bila u velikim političkim previranjima i na ivici revolucije. Francuski inženjer Klod Šap (1763-1805) je sa svojom braćom osmislio sistem koji se sastoji od niza relejnih tornjeva postavljenih na udaljenosti od 12 do 25 kilometara. Na vrhu svakog tornja se nalazio mehanizam koga je Edmond Dantes u romanu Grof Monte Kristo, uoči pažljivo planirane, nemilosrdne osvete, u detalje opisao Vilforu:
Da, tako je: telegraf! Gledao sam, pokatkad, kako se pored nekog puta, na kakvom brežuljčiću, pod prekrasnim suncem, dižu uvis njegove crne vitke ruke, nalik na nožice nekog ogromnog insekta, i nikad to nisam gledao bez uzbuđenja, kunem vam se, jer sam pri tome uvek mislio kako se njegovi čudni znaci, sekući vazduh bez i najmanje greške i noseći na tri stotine milja nepoznatu volju jednog čoveka koji sedi za stolom, drugom čoveku koji na kraju linije sedi za drugim stolom, ocrtavaju na sivoj pozadini oblaka ili na plavetnilu neba, i to po samoj snazi volje njihovog svemoćnog upravljača: tada sam verovao u duhove, silfe, patuljke, u okultne snage i smejao sam se. Ali, nikad nisam dobio želju da vidim izbliza te velike insekte sa belim trbuhom, sa crnim i mršavim nogama, jer sam se bojao da ću pod njihovim kamenim krilima naći mali ljudski duh, ukrućen, pedantan, nakljukan naukom, kabalom ili čarolijama. Ali sam jednog lepog jutra saznao da je čovek koji upravlja telegrafom jadni mali činovnik sa platom od hiljadu i dve stotine franaka godišnje, koji je celog dana zauzet time da posmatra, ne nebo kao astronom, ne vodu kao ribar, ne prirodu kao kakav šupljoglavac, nego drugog insekta sa belim trbuhom i crnim nogama, svoga korespondenta, koji se nalazi na četiri ili pet milja od njega.
Kako je semafor funkcionisao?
U prvo vreme Šapovim mehanizmom je bilo moguće prenosti samo samo slovne i brojčane signale što je iziskivalo mnogo truda a bilo veoma sporo, pa je zato drastično unapređen mnogo komplikovanijim šifarnim sistemom.
.png "Šapov slovno-brojčani kod")
Kako se na svakoj kuli nalazio glavni jarbol sa osovinom i na njoj dve pokretne „ruke” od kojih je svaka mogla da se rotira i zauzme 7 pozicija što iznosi 49 kombinacija, dok je centralna greda, odnosno osovina mogla da zauzme dva položaja (horizontalni ili vertikalni), tako je ukupan fond činilo 98 različitih znakova. Šest od ovih 98 pozicija predstavljale su servisne poruke, tipa „spremno za slanje”, „uzimamo pauzu” i sl. Preostala 92 znaka su tumačena pomoću knjige-šifarnika koja je imala 92 stranice, a na svakoj stranici 92 reči ili fraza, tako da je kompletan „vokabular” ovih semafora bio 8464 reči i izraza.
Na primer: ako je, recimo, reč „vojska” bila 24. reč na 19. strani, onda je operater semafora prvo slao signal za broj 19 što je ukazivalo na 19. stranicu, a potom broj 24 što je ukazivalo na 24. reč na toj stranici.
Operater u sledećoj kuli je teleskopom osmatrao i primao signale, a zatim, što je moguće brže, slao iste signale sledećoj kuli, a da pritom nije bio upoznat sa samim sadržajem poruke.
Pod uslovom da je vidljivost dobra, vešt operater je mogao da pošalje 3 simbola u minuti, pa je tako jedan simbol poslat iz Pariza primljen u Lilu (koji je udaljen oko 200 kilometara) za samo 9 minuta, a kompletna poruka od oko 30 simbola se prenosila na istu razdaljinu za nešto više od 30 minuta. Teoretski minimum je oko 19 minuta, ali se mora uzeti u obzir da operater u svakoj sledećoj kuli u isto vreme i prima i šalje signale, što neznatno produžava proceduru. Poruke poslate iz Pariza su mogle da stignu u najzabačeniji pogranični kraj za maksimalno 4 sata. Mreža se sastojala od 534 tornja, a ukupna dužina linija kojima su poruke putovale je iznosila preko 5000 kilometara.
Uspeh francuskih semafora je doveo do nicanja optičkih telegrafa širom Evrope, posebno u Švedskoj i Velikoj Britaniji. Iako je ova vizuelna komunikacija imala svoje nedostatke, jer su ovi sistemi mogli da rade samo po danu i lepom vremenu i uprkos razvoju elektromagnetne telegrafije, semafori u Francuskoj su bili u funkciji sve do 1852, a kada je za njima prestala vojna potreba, još neko vreme su korišćeni za slanje informacija o brojevima izvučenim na nacionalnoj lutriji. Poslednja stanica je izgubila bitku sa modernom tehnologijom tek 1880. godine i nalazi se u Švedskoj. Nažalost, mnoge od ovih kula sazdanih od kamena ili opeke su pale u zaborav, obrasle korovom, neke čak i pljačkane i vandalski skrnavljene. Tek u poslednjih nekoliko godina radio-amateri Francuske su pokazali interes i pokrenuli kampanju za njihovo očuvanje i obnovu.
