Tokom dvanaest godina provedenih u Beloj kući u najturbulentnijem periodu svetske istorije (4. mart 1933 - 12. april 1945) postavila je presedan u ponašanju prve dame koji nijedna supruga američkog predsednika do danas nije uspela da nadmaši. Nespremna da ostane u pozadini i drži se samo unutrašnjih pitanja u društvu koje se borilo sa ekonomskom krizom - Velikom depresijom i kasnije Drugim svetskim ratom, Elenor je održavala konferencije za štampu i govorila o ljudskim pravima, posebno pravima žena i dece. Zalagala se za pomoć siromašnima, oštro suprotstavljala rasnoj diskriminaciji i, što je za vreme u kome je živela bilo nečuveno, putovala u posete američkim vojnim trupama tokom Drugog svetskog rata kao prva dama, ali i kao majka četiri vojnika.

Objavila je veliki broj knjiga za decu, putopis „Indija i istok koji se budi” i „Učiš kroz život”, kao i biografiju u dva toma. Poslednju knjigu „Knjiga Elenor Ruzvelt o etici zdravog razuma” objavila je na svoj 78. rođendan.

Rođena je u bogatoj i moćnoj porodici Eliota i Ane Ruzvelt, ali je već sa deset godina ostala bez oba roditelja. Školovali su je privatni učitelji, a sa petnaest godina odlazi u Akademiju Alensvud u Londonu, koju je vodila poznanica njene bake, gospođa Souvestre. Sa 18 godina se vraća u SAD-e i na prijemu koji je organizovao njen stric, tadašnji predsednik SAD-a Teodor Ruzvelt, upoznaje svog dalekog rođaka Franklina, za koga se udaje 1905. godine.

Iako je bila od neprocenjivog značaja po njegovu političku karijeru, Elenor se nije libila da javno kritikuje odluke Franklina Ruzvelta koje se nisu poklapale sa njenim stavovima i etičkim normama. Tokom Drugog svetskog rata oštro se suprotstavljala praksi odvođenja amaričkih građana japanskog porekla u vojne logore koju je inicirao sam Ruzvelt. Od 1939. godine, javnost je pomno pratila njenu kolumnu „Moj dan” gde je komentarisala ljudska prava, pitanja američke neutralnosti i mnoge druge probleme koji su je u očima amerikanaca smestili na polje kontroverze. Jedni su njen glas videli kao glas razuma, drugi kao nedopustivo mešanje u predsednička pitanja.

Nakon smrti Franklina Ruzvelta, njegov naslednik Hari Truman je imenovao Elenor za delegata u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, organizacije u nastajanju. Sledeće godine, imenovana je za predsednika Komisije za ljudska prava Organizacije na nauku i kulturu UN-a. Njena retka kombinacija istrajnosti, praktičnosti i idealizma pokazala se u punom smislu tokom zasedanja UN-a u Londonu 1948. godine, kada je uspela da razbije sve predrasude o svom učešću u radu ovog danas najznačajnijeg međunarodnog tela. Svojom energijom i sposobnošću zadobila je poverenje veterana diplomatije i uticajnih predstavnika država u Ujedinjenim nacijama.

Dugo i uporno se borila za prihvatanje Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (1948), u sastavljanju koje je aktivno učestvovala, sa ciljem da se ustanove osnovna građanska prava za ljude širom sveta. Ovo je uključivalo dugo i mučno pregovaranje sa kolonijalnim silama, kojima odredbe Deklaracije nikako nisu išle u prilog. Njene odredbe su postavile temelje na kojima danas normativno počivaju pravo na život, slobodu, obrazovanje, slobodu mišljenja uvrenja i veroispovesti, sloboda od torture i nehumanog postupanja i ostala ljudska prava u nacionalnom i međunarodnom zakonodavstvu.

Nakon pauze tokom mandata Dvajta Ajzenhauera, Elenor ponovo postaje predstavnik SAD-a u Organizaciji ujedinjenih nacija 1961. godine, u vreme kada je na dužnost stupio Džon Kenedi. Nakon samo godinu dana, Elenor je preminula u Njujorku, 7. novembra 1962. godine.

Sa vremenske distance od preko pola veka, američka i svetska javnost gleda na rad Elenor Ruzvelt sa mnogo više blagonaklonosti nego tokom njenog boravka u Beloj kući. Titula prve dame Amerike je samo delić njene biografije, a pravu zaostavštinu čini značajan doprinos u polju ljudskih prava i diplomatije. Danas se i čuvene zlonamerne anegote o „onoj što voli da putuje”, nastale u vreme kada je postala prva žena američkog predsednika koja je putovala izvan granica svoje države, pričaju sa drugačijim prizvukom i mnogo više naklonosti. Sve savremene ankete o predsedničkoj politici SAD-a, Elenor Ruzvelt postavljaju na nedostižno prvo mesto najboljih prvih dama u istoriji ove države.

Mačići preletači

Tokom predizborne kampanje, Elenor je gostovala u malom gradu na srednjem istoku SAD-a. Posetila je jednu porodicu, gde joj je dečak pokazao svoje ljubimce, mačku sa tek rođenih šest mačića.

• Slatki su, hoće li glasati? - pitala je u šali Elenor.
• Hoće, oni su svi demokrate - odgovorio je dečak.

Elenor je bila toliko oduševljena šarmantnim odgovorom dečaka na njenu šalu, da je zamolila vozača da stane pored njihove kuće mesec dana kasnije, kada je ponovo prolazila kroz grad.

Dečak ju je dočekao sa svojim ljubimcima i odmah povikao: Oni su sada republikanci!

Zbunjena, Elenor je pitala dečaka kako se to dogodilo.

• Progledali su u međuvremenu! - odgovorio je mali šeret.