Ideja o stvaranju nuklearne bombe razorne moći kakvu svet još nije video nastala je u julu 1961. godine na sastanku Nikite Hruščova sa Andrejem Saharovim, jednim od čelnika razvojnog tima sektora naoružanja. Početni plan je bio da bomba ima razornu moć od 100 megatona, ali je tokom razrade dizajna snaga morala biti prepolovljena. Čak i sa takvom redukcijom, bilo je jasno da će ova bomba ostati samo u domenu demonstracije moći ruskih nuklearnih eksperata. Stopa preživljavanja posade bila je procenjena na samo 50%, čak i uz primenu mera bezbednosti koje su podrazumevale ispaljivanje sa visine od 10 km i udaljenosti 45 km od mesta eksplozije, jer bi se detonacija odložila spuštanjem bombe pomoću padobrana.

„Ako ovo ne uspe, poslaće me na izgradnju pruge” - Saharov

Svestan da druga strana i njeni saveznici ubrzano razvijaju nuklearnu i raketnu tehnologiju (Mark 17, Mark 24, B41), šire svoj uticaj u Latinskoj Americi i ubrzano dekolonizuju države Afrike i Azije, Hruščov je znao da na XXII kongresu KP SSSR-a mora da predstavi nešto što će nedvosmisleno potvrditi sovjetsku vojnu nadmoć. Sa tim ciljem na umu, bio je spreman da prekrši nepisani moratorijum na nuklearno testiranje koga su se od 1958. godine pridržavale SSSR, SAD i Velika Britanija. Jer, šta je u svetu moglo da odjekne jače nego spektakularna eksplozija, najsnažnija koju je izazvao čovek od postanka sveta?

Razvojni tim koji su činili Andrej Saharov, Viktor Adamski, Juri Babaev, Juri Smirnov i Juri Trutnev, predvođeni fizičarem i akademikom Julijem Borisovičem Karitonom, imao je malo vremena da stvori oružje razorne moći deset puta veće od zbira svih eksplozija tokom Drugog svetskog rata.

Kada je bomba završena, pojavio se novi problem. Strateški bombarder Tupoljev (TU 95) standardno je nosio trostruko manje težine, a težina bombe Car je opasno balansirala na granici izdržljivosti aviona. Iz tog razloga su uklonjena vrata izlaza bombe sa aviona. Posebna pažnja je posvećena izradi padobrana, koji je trebalo da spusti bombu niže i odloži eksploziju dok posada aviona ne postigne bezbednu udaljenost od mesta detonacije.

Dan kad su se tresle Rusija, Norveška i Finska

U 11:32 po moskovskom vremenu, sa visine od 10,5 km avion kojim je upravljao Andrej Durnovtsev izbacio je bombu iznad zaliva Mitiušika na Novoj Zemlji, ostrvu u Arktičkom okeanu, severno od kopnene Rusije. Car je eksplodirao na visini od 4 km, što je pilotu dalo manevarski prostor od 188 sekundi da se povuče na udaljenost koja je značila preživljavanje. Samo jedan sekund nakon detonacije, vatrena pečurka je bila široka više od 6 km, i videla se sa udaljenosti od 2000 km. Podigla se na visinu od 64 km, sedam puta višu od Mont Everesta.

Sve u krugu od 35 km pretvoreno je u pustu ravnu ploču, stene su se otopile, a jedine građevine u okolini u napuštenom selu Severni udaljenom 55 km, pretvorene su u prah i pepeo. Nulta tačka eksplozije je izgledala kao ogromna dvorana za klizanje. Popucali su prozori na velikom broju kuća u Finskoj i Norveškoj, udaljenim oko 1000 km. Registrovan je snažan potres reda veličine 5 na Rihterovoj skali. Jedan od očevidaca je zabeležio:

„Oblaci ispod aviona i u daljini su izgledali kao da su osvetljeni blicem. Počeli su da svetle i postali transparentni. U tom trenutku pojavio se avion između dva oblaka, a ispod njega se rađala ogromna narandžasta lopta. Lopta je izgledala moćno kao Jupiter. Polako i tiho se podizala uvis. Probila je debeli sloj oblaka i nastavila da raste. Činilo se kao da će u sebe usisati celu planetu. Spektakl je bio fantastičan, nestvaran, natprirodan.”

Da li je to uopšte bilo oružje?

Svet je bio prestravljen. Stručnjacima koji su se bavili analizom ove eksplozije jedna je misao dobovala po umu. Ono što su videli bilo je samo delić destruktivne moći Cara, bombe sposobne da isporuči 100 megatona razorne snage. Ako bi ikada dobila ratnu namenu, ova bomba bi bila ispunjena uranijumskim punjenjem brze fisije, koje bi u drugoj i trećoj fazi eksplozije izazvalo nesagledive posledice. Od ovoga se razvojni tim tokom ogledne detonacije uzdržao zamenivši uranijumsko punjenje olovnim, prvenstveno da bi se sprečila radijacija i kontaminiranje zemljišta naseljenih područja SSSR-a. Tako je snaga bombe prepolovljena, ali je i eliminisano 97% posledica radijacije, što je Cara učinilo i najčistijim ikada testiranim nuklearnim oružjem.

U suštini, bomba Car nikada nije bila operativno oružje, niti je planirano da postane i pored toga što je detoniranjem u potpunosti testirana. Da bi ušlo u arsenal vojske država, oružje mora da bude pogodno za skladištenje i proizvedeno serijski u dovoljnim zalihama. Takođe, potrebno je obezbediti održavanje, niz mehanizama bezbednosti, razvoj tehnika isporuke, operativnu doktrinu i obuku u borbenoj upotrebi, kao i identifikovati moguće ciljeve. Sa bombom Car se nije išlo tako daleko. Ona je prosto bila demonstracija snage sovjetskog razvojnog tima u sektoru naoružanja i potvrda statusa najvećeg igrača, koji su u tom trenutku suparnici mogli samo u snovima da nadmaše.

Zanimljivosti:

• Bomba Car je napravljena za samo 15 nedelja
• Bljesak eksplozije je obišao Zemlju tri puta
• Padobran koji je spuštao bombu bio je težak 800 kg
• Snaga Cara je bila ekvivalentna 1,4 % snage Sunca
• Prečnik konačno formirane pečurke bio je veći od 40 km
• Oblak pečurke se podigao na visinu 168 puta veću od najviše građevine na svetu
• Bomba je bila duga samo 8 metara i imala prečnik 2 metra

„Dan posle”

Naravno, u izjavama koje su usledile, Hruščov nije propuštao da podseti na istinsku snagu Cara, postavljajući „pretnju od 100 megatona” kao mač iznad glava svojih hladnoratovskih neprijatelja. Snaga bombe Car i savršena čistoća postignuta tokom probe u tom trenutku su dodatno ponizili program razvoja nuklearnog naoružanja SAD-a, gde je testiranje nuklearnog oružja snage „samo” 15 megatona tokom operacije Castle Bravo 1954. godine izazvalo najveću radioaktivnu kontaminaciju na teritoriji SAD-a do današnjeg dana.

Uprkos izuzetnom uspehu probe Cara, svetskoj javnosti zgroženoj pred demonstriranim destruktivnim kapacitetima nuklearnog naoružanja pridružio se i jedan od vodećih članova razvojnog tima bombe, Andrej Saharov. Videvši rezultate svog izuma uživo, postao je jedan od najvećih pobornika ukidanja nuklearnog naoružanja na svetu. Javno iskazivanje svojih stavova, koji su bili u teškom neskladu sa hladnoratovskom politikom SSSR-a, udruženo sa borbom za ljudska prava i slobode, stavilo je ovog izuzetnog nuklearnog fizičara na listu disidenata. Svetsko priznanje dobijeno 1975. godine, Nobelova nagrada za mir, dodatno ga je osudilo na doživotnu nepodobnost u očima sovjetskog režima. Uhapšen je 1980. godine i smešten u interni egzil Gorki, iz koga je po naređenju Mihaila Gorbačova pušten šest godina kasnije.

Proba bombe Car stvorila je potrebu za organizovanjem prvih produktivnih razgovora o ograničavanju strateškog oružja (SALT) nakon Drugog svetskog rata, koje je još 1955. godine inicirao Potkomitet petorke (SAD, Velika Britanija, Kanada, Francuska i SSSR) Komisije za razoružanje UN-a. Dve godine nakon detonacije Cara na Novoj Zemlji, 10. oktobra 1963. godine, stupila je na snagu Povelja o zabrani testiranja nuklearnog oružja u atmosferi, svemiru i pod vodom, koju je potpisao i ratifikovao veliki broj država obavezujući se na uzdržavanje od nuklearnih proba.

izvori: Tzar Bomba, War History, Nuclear Weapon Archive