Njena porodica je imala farmu pilića na kojoj je lepa Grečen svakodnevno pomagala. Omiljena urbana legenda ovog kraja, poznatog po uzgoju koka, kaže da je stidljivi momčić jedne noći po mesečini, četkom i farbom na steni preko puta njene kuće ostavio jasnu ljubavnu poruku, koju bismo bukvalno mogli da prevedemo „Pilićarko, volim te”.

Sledećeg jutra, devojka je videla grafit, ali do današnjih dana je ostala misterija šta se sa njima dvoma dalje događalo. Da li je slatka Grečen saznala ko je napisao poruku, ili se mladić samo tome nadao? Da li su stupili u kontakt, razmenili sramežljivi pogled, da li su se dopisivali, ukrali poneki poljubac? Niko ne zna.

Devojka je stasala za koledž i napustila rodni kraj, a grafit je ostao. Vreme je prolazilo, slova su bledela pod uticajem vremenskih prilika, a stena zarasla u kupine. Priča bi mogla i tu da se završi, ali nije.

Nekoliko godina kasnije, na istoj steni je osvanula nova poruka „Pilićarko, ja te još uvek volim”. Odjednom, kamen je postao obeležje sela, meštani su sa osmehom i blagonaklonošću gledali na grafit milionima drugih sličan, kao na najveću dragocenost. S vremena na vreme bi neka nevidljiva ruka preko noći raskrčila korov i žbun kupine i osvežila boju na steni, a onda su 1997. godine radnici Odeljenja za saobraćaj bezdušno oribali ljubavnu poruku, jer se neko žalio na „vandalski” grafit. Ali kamen nije ostao jalov predugo. Prkosno i tvrdoglavo, poruka se pojavila ponovo, bojažljiva i hrabra istovremeno.

Ovoga puta, pre nego što su službe Ministarstva za saobraćaj uspele da intervenišu, meštani Njuberija su prikupili preko 200 potpisa i podneli zahtev da se njihov grafit ostavi na miru, pa se tako i dan danas pored druma može videti poruka koja je postala simbol ovog seoceta, za koje, verovatno, mnogi ne bi ni čuli da su se stvari odvijale drugačije.