Jednostavni izum nalik dimnjaku konstruisao je jedan austrijski vinogradar pomno prateći prirodnu pojavu kada nakon udara groma počne da pada kiša. Nismo sigurni da li je tada pojam akustične koagulacije već bio poznat, ali njegov izum je bio verna imitacija pomenutog fenomena. Snažan zvuk groma proizvodi talase koji naglo aktiviraju kapljice vode u oblacima, one se spajaju u veće i stiču dovoljnu težinu da savladaju otpor vazduha. Rezultat je kiša. Vinogradar je malo proširio razmišljanje o ovoj pojavi i domislio da ukoliko dovoljno snažnim zvukom „prodrma” olujni oblak čim se pojavi, može da izazove kišu i „isprazni” oblak pre nego što se formiraju zlokobna zrna grada.

Tehnologija protivgradnog topa zasniva se na paljenju smese acetilena i kiseonika u bazi topa. Eksplozija se usmerava kroz vrat topa do konusa, gde se razvija snažna detonacija koja brzinom zvuka udara u ciljane oblake. Verovalo se da u oblacima izaziva talase koji sprečavaju fazu formiranja zrna grada. Zvučni udari se ispaljuju u intervalima od 4 sekunde dok god traje opasnost od nepogode.

Protivgradne topove su prvi prigrlili Italijani, što i nje čudno. Trebalo je zaštititi sve one vredne voćnjake i vinograde od grada. Ubrzo su se proširili na celu Evropu i prešli preko okeana. Voćari su se kleli u njihovu delotvornost sve do prvog grada koji bi im desetkovao prinose, ali ni tad nisu bili spremni da ih se odreknu kriveći sebe zbog neblagovremenog reagovanja, ili nedovoljne istrajnosti u „ispaljivanju gromova u oblake”. Njihova popularnost naglo opada nakon masivnih nepogoda praćenih gradom u periodu 1902-1904. godine, ali misteriozno ponovo „vaskrsavaju” u Americi početkom 1950-tih godina.

Ono što je još zanimljivije je da su se na mnogim poljima zadržali do danas, ne kao antikviteti nego kao regularna protivgradna zaštita. Glavni snabdevač protivgradnih topova za SAD je firma Mike Eggers Ltd, sa sedištem na Novom Zelandu. Svoje mašine prodaju za neverovatnih 50000$ uz garanciju pokrivenosti radijusa od 1 km. Danas namenu nalaze i van poljoprivrede. Automobilska kompanija Nissan u svojoj centrali u Misisipiju koristi protivgradne topove za zaštitu lagera novih vozila koja čekaju isporuku. Tvrde da je gradonosnih nepogoda bilo u okolini, ali nijedan oblak nije izbacio svoj opasni tovar na poligon gde automobile brane protivgradni topovi.

Uzalud meteorolozi objašnjavaju da ovakva zaštita od grada nema ni logičku ni naučnu osnovu, jer se princip stvaranja kiše i stvaranja leda u oblacima suštinski razlikuje. Kao najočiglednije objašnjenje nude argument da prirodan grom proizvodi značajno jači zvuk od topa, a opet ne uspeva da razbije zrna grada. Takođe, ističu da se jedini priznati vid borbe protiv grada zasniva na tehnologiji ledene nukleacije, za šta su se do skoro u svetu koristile protivgradne rakete (kod nas se i dalje koriste kao primarni vid protivgradne zaštite). Danas se u ove svrhe češće koriste avioni i agregati koji ispaljuju zagrejane soli srebra. Reagensi poput srebro-jodida se zasejavaju u oblake kao „konkurencija” prirodnim centrima nukleacije, i praktično im „kradu” vodu neophodnu za rast ledenih zrna. U tim okolnostima, nema dovoljno vode da sve čestice leda narastu do opasne veličine pa se padajući kroz tople slojeve vazduha do zemlje tope i padaju u obliku kiše.

U mnogim zemljama, uključujući i SAD, protivgradna zaštita ne spada u domen rada državnih organa. Zaštita useva je privatna stvar vlasnika i zavisi od lične procene opasnosti i finansijskih mogućnosti. Kada su u pitanju male porodične farme, te mogućnosti su često skromne. Možda u tome treba tražiti razlog opstanka ovog izuma do danas, „carevog novog odela” u koje mnogi još uvek imaju puno poverenje.