Poznat je po značajnom broju objavljenih knjiga iz domena popularne nauke, kao i po seriji „Kosmos” (Cosmos), najgledanijoj u istoriji američke televizije, u kojoj je bio narator i jedan od autora. Dugo je predavao na Harvardu i Cornellu i radio kao saradnik na čuvenom Institutu robotike Carnegie Mellon univerziteta i Tehnološkog instituta u Kaliforniji. Za svoje delo „Zmajevi raja” (The Dragons of Eden) je 1977. godine dobio Pulicerovu nagradu. Insistirao je na kritičkom razmišljanju, popularizaciji nauke i razvoju tehnologije uz mnogo obzira prema očuvanju prirode i zaštiti planete.

Nedavno je na Karla Sejgana svet podsetio jedan esej, koji je za NY Magazin objavila njegova kćerka, Saša. Rasla je uz roditelje koji su dali veliki doprinos nauci, kulturi i borbi protiv sujeverja, misticizma i slepe vere. To odrastanje je bilo ispunjeno brojnim pitanjima i odgovorima koji su se često kosili sa onim što je učila u školi ili je nametalo okruženje. U svom eseju je podelila sa svetom sećanje na jedan interesantan razgovor na izuzetno osetljivu temu - prolaznost života i smrt.

Jednom, dok sam bila veoma mlada, pitala sam svog oca o njegovim roditeljima. Dobro sam poznavala roditelje moje majke, ali sam želela da znam zašto njegove roditelje nikada nisam upoznala.

• „Zato što su umrli.” - rekao je zamišljeno.
• „Hoćeš li ih ikada ponovo videti?” - pitala sam.

Pažljivo je razmišljao o svom odgovoru. Konačno, rekao je da bi više od svega voleo da ponovo vidi majku i oca, ali da nema ni razlog ni dokaz da podrži ideju o zagrobnom životu, tako da ne može da se prepusti tom iskušenju.

• „Zašto?”

Onda mi je rekao da verovati u nešto samo zato što želimo da je istinito može biti opasno. Ukoliko ne preispitujete sebe i ljude u oko sebe, naročito one koji su na pozicijama vlasti, možete biti prevareni. Rekao mi je da će sve što je zaista validno opstati na tom ispitivanju.

Koliko se sećam, tada sam počela da shvatam trajnost smrti. Pala sam u malu egzistencijalnu krizu. Moji roditelji su me utešili bez odstupanja od svog naučnog pogleda na svet.

• „Živa si u ovom trenutku. To je neverovatna stvar. Kada uzmeš u obzir koliko je pravih raskrsnica potrebno pogoditi da bi se određena osoba rodila, moraš biti zahvalna što si ti - Ti u ovom momentu. Razmišljaj o ogromnom broju potencijalnih alternativnih univerzuma gde se tvoji preci nikada nisu sreli i ti se nisi dogodila. Osim toga, imaš zadovoljstvo da živiš na planeti gde dišeš vazduh, piješ vodu, i voliš toplotu najbliže zvezde. Povezana si sa generacijama kroz svoj DNK i još dalje, sa univezumom, jer je svaka ćelija u tvom telu stvorena u srcu zvezda. Mi smo zvezdani materijal.” - rekao je moj otac, i učinio da se osećam tako.

Roditelji su me naučili da iako nije zauvek, jer nije zauvek, biti živ je izuzetno lepa stvar za koju svako od nas treba da oseća duboku zahvalnost. Da živimo večno, to ne bi bilo tako zadivljujuće.

Nedugo nakon tog razgovora, Karl Sejgan je zauvek napustio ovaj svet, ostavivši svom četrnaestogodišnjem detetu jasan putokaz - život se slavi dok traje.

Naše želje i planovi ne smeju biti vođeni nadom i verom u konačni susret sa precima, već okrenuti svojoj dobrobiti i opstanku života na planeti posle nas. Zbog toga su nas „zvezde u srcu stvorile” i takav odnos prema svetu dugujemo sebi i životu koji nam je podaren.