Te davne 1907. beogradska čaršija se silno zabavljala čitajući u svim novinama upozorenje koje je čuvena beogradska vidovnjakinja, Spasenija Cana Jovanović izrekla Ilkiću: „Kralj je grdno sogrešenije načinio prilikom izbora mesta gde će Dom graditi, jer tako važno zdanje ne sme da počiva na ukletom mestu! Reci kralju da se mane ćorava posla!“

Kako su se neka od njenih predviđanja ostvarivala, Cana je postala miljenica beogradske čaršije, a kada je u šaljivom tonu njenu „pobunu” prenela celokupna ondašnja štampa čiji je tiraž iznosio oko 80.000 primeraka, Ilkić se ozbiljno zabrinuo. Cana je tvrdila da ni on, ni kralj neće dočekati da vide dovršenu zgradu: „Zidate u Srbiju, no ona Srbima neće služiti za vek!“

Odluku da baš na tom mestu digne zgradu parlamenta, Petar I Karađorđević je doneo vođen istorijskom činjenicom da je tu, kod Batal džamije održan prvi srpski narodni sabor na kojem je 30. novembra 1830. pročitan sultanov hatišerif o delimičnoj autonomiji Srbije.

Uplašen izrečenim proročanstvom, uzalud je Ilkić molio vladara da promeni lokaciju. Verujući da je reč o samo još jednoj „babskoj gluposti“, kralj Petar I Karađorđević je u čast svoga sina Đorđa koji je tada napunio 20 godina, 27. avgusta 1907. postavio kamen temeljac današnjeg srpskog parlamenta, a na pergamentu koji je tom prilikom položio se osim samog kralja i mitropolita Dimitrija našlo i ime arhitekte, Jovana Ilkića.

Videvši početak radova, Cana je izrekla još jedno crno proročanstvo: „Neće dobro da se svrši, zidate na „zavezanom mestu”. Đorđe neće videti krunu na glavi, a ni onaj ko dođe nakon Petra, neće dočekati kraj ovom zidaniju“.

Veruje se da je gatara mislila na rimsko groblje čiji je deo iskopan tokom prirema za temelje, kao i da se na mestu gde je danas Bulevar kralja Aleksandra nekada nalazio Carigradski drum, a u neposrednoj blizini Batal Džamija (batali - odustani).

Činjenica je da se ova zgrada zidala u burnom istorijskom periodu koji je nastupio narednih tidesetak godina, kao i da su svi imenovani na pergamentu tokom tog perioda preminulil, kao i da je u ratnom vihoru odlučeno da presto ne nasledi Đorđe, već njegov brat, Aleksandar.

Nakon stvaranja prvo Kraljevine SHS, a potom i Jugoslavije, kada je na novog vladara vršen pritisak da se radovi nastave, Spasenija Jović je izrekla gotovo isto proročanstvo novom vladaru: „Ni ti nećeš živ dočekati izgradnju Doma". Kralj Aleksandar je tada rešio da malo uspori radove, zbog čega je u javnosti bio podvrgnut opštem podsmehu.

Kako tada već među živima nije bio ni jedan od spomenutih na pergamentu, a on umesto brata nasledio titulu, pod obrazloženjem da Ilkićev projekat treba malo izmeniti, Aleksandar je uspevao da izvrdava i odloži nastavak gradnje sve do 1934. kada je angažovan ruski arhitekta Nikola Krasnov.

Kralj Aleksandar je ubijen u Marselju 9. oktobra 1934. čime je na najgori mogući način ostvareno još jedno Canino proročanstvo, ali to nije sprečilo Krasnova da nastavi radove po planu. Zgrada je osveštana samo dve godine kasnije, 18. oktobra 1936. kada su se u nju uselili predstavnici Kraljevine Jugoslavije.

Od tada do danas, u ovoj zgradi su vladala poslanstva šest država: Kraljevina Jugoslavija, DFNR Jugoslavija, FNR Jugoslavija, SFR Jugoslavija, Savezna Republika Jugoslavija i Državna zajednica Srbije i Crne Gore.

Konačno, Srbija je svoje poslanike u ovaj Dom uselila 102 godine nakon početka gradnje, pa ne možemo a da se ne zapitamo da li se i ovo proročanstvo ispunilo: „Dom zida u Srbiji koji Srbiji služiti neće za vek”.

Ostaje samo da se pitamo šta bi se desilo, ako bi se išta i desilo, da je kralj Petar I Karađorđević poslušao molbu svog arhitekte...