Od sitnih prevara, počev od čekova i kreditnih kartica pa do krupnih prevara gde su u igri milioni čine veliki izbor, a svaka od ovih prevara ima svoju ciljnu grupu. Od pojedinca, do velikih kompanija - niko nije imun i izuzet. Neke prevare izgledaju kao one u filmovima, međutim, čoveka možete ubediti u šta god hoćete. Zavisi samo od toga koliko ga dobro ubeđujete.

Viktor Lustig, Čeh po poreklu, se ubraja među najveće i najtalentovanije prevarante svih vremena. Svoju reputaciju je stekao na prekookeanskim brodovima između Njujorka i Pariza. Jedna od njegovih poznatijih prevara je mašina za falsifikovanje, koja je kopirala novčanicu od 100 dolara. Da vam neko pokaže mašinu koja štancuje novčanice, a pri tome se apsolutno ne vidi da su falsifikat, sigurno bi naseli. Naime, ova mašina je izbacivala prave novčanice - ne lažnjake. Lepo se dosetio Lustig. Pokazao bi mašinu kupcu, a u nju stavio par originalnih novčanica. Novčanici "treba par sati da se odštampa". Kupci su je obično plaćali po 30 hiljada dolara, ali već posle treće - četvrte novčanice, mašina je izbacivala prazan papir. Međutim, Lustig je do tada već bio daleko. Njegovo "remek delo" je bila prodaja Ajfelove kule. 1925. godine, kada se u pariskoj štampi pojavio članak o velikim troškovima potrebnim za održavanje Ajfelove kule, Lustigu je zasijala lampica. Sazvao je sastanak šest najvećih trgovaca gvožđem u Parizu, a predstavio se kao ministar u vladi. Naravno da je iznajmio limuzinu kojom ih je sve dovezao na sastanak, koji je, mudro, održan u samom tornju. Prodaju Ajfelove kule je predstavio kao državnu tajnu, a svoju tvrdnju o velikim troškovima održavanja je potkrepio novinskim člankom. Trgovci su dobili jedan dan da donesu ponude, a izabrana žrtva je bio Andrea Poison. Sobzirom da je Poison bio sumnjičav zbog "tajnosti", Lustig ga je pozvao na zaseban sastanak, gde mu je "priznao" kako mu je potreban novac i otvoreno mu zatražio mito. Na to se Poison upecao, pa je tako dao novac i za mito i za Ajfelovu kulu. Nakon saznanja da je u pitanju prevara, Poison je bio toliko posramljen da to nije ni prijavio policiji. Pošto je bio raskrinkan pri drugom pokušaju iste prevare, pobegao je u Ameriku. Hapšen je 47 puta i uvek puštan na slobodu. Na kraju, ipak, 1934.godine, zatvoren je zbog falsifikovnja, a umro je 13 godina kasnije u zatvoru.

Arturu Fergusonu iz Škotske je uža specijalnost bila prodaja engleskih spomenika turistima. Predstavljajući se kao agent za nekretnine koji radi u tajnosti za državu, 1924.godine je prodao Nelsonov spomenik na Trafalgar skveru američkom biznismenu za 6000 funti. Razlog prodaje je bilo britansko "smanjenje nacionalnog duga". Ferguson je prodao Big Ben za kaparu od 1.000 funti i uzeo je prvu ratu za Bakingemsku palatu u vrednosti od 2.000 funti. Emigrirao je 1925. godine u Ameriku, gde je jednom teksaškom rančeru prodao Belu kuću po ceni od 100 hiljada dolara godišnje. Prijavio ga je australijski turista kome je pokušao da proda kip Slobode u Njujorku. Pušten je na slobodu 1930. godine. Sa prevarama je nastavio u Los Anđelesu, gde je i umro 1938. godine.

Projekat "Star" su 1993.godine smislili Džon Ruf, direktor preduzeća za trgovinu kompjuterima CCS Tehnologis i Edvard Rejns, koji je tada radio u Filip Morisu, odakle je bio otpušten. "Projekat Star" je bio navodni tajni projekat Filip Morisa, za razvijanje specijalnih cigareta. Predstavivši se kao menadžeri Filip Morisa, dobili su kredite za kupovinu kompjutera od više banki. Novac je naravno otišao na račun CCS Tehnologisa, tako da je u naredne dve godine uzeto i potrošeno oko 350 miliona dolara kredita. Prevaru je otkrila japanska banka kada je stupila u kontakt sa Filip Morisom i saznala da Rejns već tri godine ne radi za njih. FBI je pozvan i Rejns i Rufo su uhapšeni. Rejns je 1996. godine osuđen na 16 godina zatvora. Rufo je platio kauciju od 10 miliona dolara i pobegao je sa 13 miliona dolara u obveznicama. On je osuđen na 17 i po godina zatvora u odsustvu. Poslednji put je viđen 2001. godine u Oklahomi gde je pokušao novu bankarsku prevaru vrednu 250 miliona dolara.

Filipinac Majkla De Guzman je izveo najveću prevaru u istoriji rudarstva. Bio je filipinski geolog koji nije uspeo da se zaposli u velikoj firmi, a imao je velikih novčanih problema, sobzirom da je u isto vreme imao čak četiri žene. Guzman se udružio sa Džonom Felderhofom, američkim geologom. 1993. godine je raširio vest da je našao zlato u Indoneziji, u džunglama ostrva Borneo. Nalazište Busang nalazilo se duboko u džunglama Bornea, blizu vulkana i geološki je zvučalo uverljivo. Prve nalaze Guzman je lažirao „soljenjem“ zemlje. Turpijom je strugao zlato sa svoje burme u uzorke zemlje koji su kasnije išli na dalja ispitivanja. Felderhof je spojio Guzmana sa Džonom Velšom, vlasnikom male kanadske kompanije Bre-X, koji je odobrio Guzmanu novac za dodatna istraživanja. Nalazište je počelo da raste. Sa 57 tona zlata u 1993, na 850 tona u 1995. i konačno na 1.950 tona zlata u 1997. godini. Guzman je razmišljao dugoročno i održavao prevaru tako što je čak kupovao zlato od Indonežana (koji su ga ispirali iz reke) i potrošio preko 60 hiljada dolara lažirajući uzorke. Uspeo je da prevari i nezavisne revizore. Vest o zlatu u džunglama Bornea je, naravno, privukla pažnju. Cene akcija Bre-X-a su vrtoglavo rasle i vrednost kompanije je dostigla 4,4 milijarde dolara. Velš, Felderhof i Guzman su prodali deo svojih akcija za 100 miliona dolara. Nalazište Busang u Indoneziji postalo je poznato kao najveće nalazište zlata na svetu, a počele su i glasine da rezerve zlata iznose neverovatnih 5.500 tona zlata. Uspeh kompanije privukao je pažnju velikih rudarskih kompanija i Indonežanske vlade, koja je primorala Bre-X da prihvati partnerstvo sa kompanijom Freeport-McMoRan. Predsednik Indonezije je čak uključio u ugovor svoju decu kao „konsultante“. U februaru 1997. dogovor između Bre-X i indonežanske vlade je postignut i firma je dobila pravo da u narednih 30 godina eksploatiše 45% rudnika. Kada je američka firma Freeport-McMoRan počela istraživanja u Busangu i nije našla zlato, Guzman je pozvan u Indoneziju da objasni nalaze. Prevara je otkrivena kada se 19. marta 1997. godine Guzman ubio tako što je iskočio iz helikoptera koji ga je vozio do nalazišta. Osam dana kasnije, Amerikanci su objavili da u Busangu nema zlata. Firma je propala, a Velš i Felderhof su pobegli iz Kanade. Hiljade ljudi je ostalo bez novca. Dve godine kasnije, Velš je umro od srčanog udara na Bahamima i do kraja je tvrdio kako je i sam bio žrtva prevare. Felderhof se sklonio na Kajmanska ostrva i dalje je na slobodi. U martu 2005. Nacional Post je objavio članak u kome se tvrdi da je Guzman lažirao svoje ubistvo. Njegovo telo je po zvaničnoj verziji bilo unakaženo zbog divljih životinja, a čak ni porodici nije bilo dozvoljeno da ga vidi. U siromašnoj Indoneziji nije teško nabaviti leš i sumnju je povećala jedna od Guzmanovih žena koja je izjavila da joj on i dalje šalje novac. Investitori nisu dobili ni dolara natrag, a nijedna zvanična tužba nije podignuta.

Vešt prevarant može da prevari običnog čoveka, pohlepnog biznismena, pa čak i multinacionalnu korporaciju. Često se stvaraju mitovi o prevarantima koji se prikazuju kao heroji koji uzimaju novac od bogatih i glupih, ali istina je uglavnom drugačija.

Prevarom se služe i trgovci belim robljem, dileri drogom i oružjem. Prevare se često ni ne otkriju, jer se mnoge žrtve stide da prijave zločin.

Poslednjih godina internet prevare postaju veliki fenomen. Uostalom, svi vi ste sigurno dobijali mailove o "jadnom Nigerijcu" koji ne može da podigne milione dolara pošteno zarađenih ili nasleđenih, gde vam obećava 20-30% za korišćenje vašeg računa. Samo treba da uplatite neku malu i beznačajnu sumu (zaista malu u odnosu na tih 20%). Verovali ili ne, još uvek ljudi nasedaju na to, a godišnje se na taj način "odradi" čak oko 100 miliona dolara. Koga bude interesovalo koje su prevare "u opticaju" ili će se tek pojaviti na našim prostorima, može OVDE da baci pogled. Ima ih više od 700.

Ipak, najveća prevara svih vremena je sletanje na Mesec. Ali, to stvarno zaslužuje poseban članak.