Produžiti život i onda kada je bolest uznapredovala toliko da je nakon dugog perioda patnje smrt neizbežna, mišljenje je lekara oko kojeg kada su u pitanju njihovi pacijenti nemaju dilemu. Kakav je njihov stav kada i sami postanu pacijenti?
Zbog svoje etičke višeslojnosti pravo na smrt je tema kojom se ozbiljnom tenzijom bave kako pristalice, tako i oni koji se eutanaziji protive.
Mada su u medicinu i farmakologiju uloženi ogromni potencijali i postignuti ohrabrujući rezultati u produžavanja ljudskog veka, neke bolesti su praćene ogromnom ljudskom patnjom ostale neizlečive, a san o besmrtnosti se nije dogodio.
Po zakonu Kraljevine Jugoslavije, eutanazija je bila regulisana članom 168 Krivičnog zakonika, po kojem je za ovo delo bila predviđena kazna zatvora u trajanju od 3-5 godina, a nosila je obeležje privilegovanog ubistva. U krivičnom pravu Srbije, danas je definisana kao zasebno krivično delo – privilegovani oblik ubistva koje je izvršeno iz samilosti i na izričit zahtev lica koje je lišeno života zbog teškog zdravstvenog stanja.
Eutanazija je danas legalizovana u Švajcarskoj, Holandiji, Belgiji, Kolumbiji, američkoj državi Oregon i u nekim delovima Australije. U Japanu postoji mogućnost da se na ubistvo iz milosrđa gleda bez posledica, ako se ispune precizirani uslovi.
Očigledno je da je ovaj institut generacijama hvaljen i osporavan, primenjivan i zabranjivan, a sada je došao u fazu kada ga treba regulisati. Omogućavanje lake i bezbolne smrti neizlečivim bolesnicima koji trpe užasne bolove, za većinu pravnih sistema predstavlja ubistvo, čak i onda kada je smrt izvesna a bol prevelik.
Mada će se lekari boriti svim sredstvima da održe svoje pacijente u životu koliko je to god moguće, studija koju je predvodio Džozef Galo sa Univerziteta Džon Hopkins, objavila je odgovore doktora na pitanja u vezi sa njihovim željama o lečenju pri kraju života. “Naravno da doktori ne žele da umru, ali oni znaju dovoljno o modernoj medicini, a samim tim i njenim granicama. Takođe znaju dovoljno o smrti kao i o onome čega se ljudi najviše plaše, a to je da umru u bolu i agoniji”, rekao je profesor Ken Marej sa USC škole medicine.
Studija je pokazala da je većina lekara odgovorila da kada se budu našli pred smrtonosnom bolešću, izabraće da im se život završi u svom domu bez izlaganja agresivnim tretmanima za produženje života ali i bola i patnje.
Ovo pitanje otvara brojne etičke dileme danas kada je imperativ medicine postalo produžavanje životnog veka čoveka. Možda je najrealniji stav o kvalitetu života dao naš slavni Andrić, rekavši:
„Mladost treba produžiti, mladost ili bar snagu zrelih godina“.
