Ako ste pomislili da se radi o nečasnom službeniku koji je „privatizovao” državni posao ili srećnom dobtniku na lutriji, niste u pravu. Ovo je priča upornosti i posvećenosti jednog običnog čoveka.
Priča počinje 1879. godine u Francuskoj, gde je Džozef Ferdinand Ševal (1836-1924) radio kao poštar u ruralnim oblastima na jugoistoku zemlje. Njegova dnevna maršuta je bila duga 32 kilometra, koje je prevaljivao uglavnom sam. Vraćajući se kući umoran, jednog dana se na putu sapleo o neobičan komad krečne stene. Podigao je kamen i odlučio da ga ponese sa sobom zbog neobično lepog oblika. Od tog dana, sakupljanje zanimljivog kamenja je postalo njegov hobi. Imao je 43 godine.
Džepovi su ubrzo postali tesni, a korpa koju je nosio preteška. Počeo je da gura kolica na posao da bi lakše dopremao materijal za koji je već osmislio namenu. Sledeće 33 godine Džozef i njegova supruga su spajajući kamenje neobičnog oblika krečom i malterom pravili zanimljiv spomenik svom hobiju - Idealnu palatu (Palais Idéal). Gradili su je noću, uz svetlost petrolejke, 9000 dana. Danas preko 100,000 turista svake godine poseti neugledno selo Hauterives severno od Valensije samo da se uveri šta sve može da napravi snaga volje.
Palata je duga 26 metara, a visina joj varira od 8 do 10 metara. Predstavlja mešavinu različitih arhitektonskih stilova inspirisanih hrišćanskom i hindu religijom. Mali hindu hram stoji pored švajcarske brvnare, pored nje je rimski hram naslonjen na srednjevekovni dvorac i arapsku džamiju. U izgradnji su, po rečima graditelja, kao inspiracija poslužili Cezar, Arhimed i Vercingetoriks.
Palata je privukla veliku pažnju čim je sagrađena. Posetili su je brojni svetski umetici, a završila je i na naslovnicama magazina i razglednicama kao reprezentativan primer naivne umetnosti u arhitekturi.
Iako je svoje selo postavio na umetničku mapu sveta, Ševalu nije odobren zahtev da on i supruga budu sahranjeni u Idealnoj palati. To mu nije uništilo neimarski duh. Već 1914, započeo je svoj novi projekat na lokalnom groblju i izgradio malu kapelu u istom duhu, nazvavši je Grob tišine ili Večno odmorište. Dve godine nakon što je završio gradnju, i samo nekoliko dana nakon što je završio pisanje svoje biografije, Ševal je preminuo. Sahranjen u svojoj kapeli u Hauterivesu.
