Na košarkaškoj utakmici između Coronada i Franklina u pograničnom teksaškom gradiću El Paso, dogodilo se nešto neobično i dirljivo. Snimci tog događaja su obišli svet. Dečak sa smetnjama u razvoju, učenik škole Coronado i veliki zaljubljenik u košarku, Mitchell Marcus, cele školske godine je pomagao treneru Peteru Moralesu i bio verni pratilac svog tima. Ništa neobično, ukoliko se zna koliko je američki školski sistem uradio na uključivanju dece sa smetnjama u razvoju u standardne obrazovne tokove.

Pred utakmicu sa Franklinom, trener Morales je odlučio da bez obzira na rezultat, ubaci svog mladog pomoćnika u igru pred kraj utakmice i ostvari mu životnu želju, da zaigra sa drugarima koje je do sada samo gledao na terenu. Na pitanje da i je bio spreman da izgubi tu utakmicu, trener Morales je rekao:

“Da, spremni smo da izgubimo da bi on imao svoj trenutak.”

Od trenutka kada je ušao u igru, saigrači su se trudili da mu dodaju loptu, ali su svi pokušaji da Mitchell postigne pogodak bili neuspešni. Do kraja utakmice je ostalo nekoliko sekundi, saigrači su mu ponovo bacili loptu, ali on nije uspeo da je uhvati. Mitchell nije košarkaš, ovo je bio njegov prvi nastup na terenu. Lopta se našla u rukama protivničkog igrača Jonathana Montaneza, koji je trebalo da je doda igračima svog tima. Umesto njima, mladi košarkaš je loptu dodao Mitchellu, koji je uspeo da je uhvati i postigne koš za svoj tim.

Sa velikim ushićenjem publika je ispratila čitav dogadjaj. I ne samo publika, nego i Michellova majka koja je kroz suze rekla: “Mislim da ću zbog ovoga plakati do kraja života“.

“Franklinsi” su izgubili utakmicu, a Jonathan je skromno rekao :

“Odgajan sam tako da se prema drugima odnosim onako kako bih želeo da se odnose prema meni. Gledajući Michella na terenu, shvatio sam da je to prilika da iskoristi svoju šansu i ja sam mu samo pomogao da to i ostvari”.

U našem društvu, uključivanje ljudi sa posebnim potrebama u obrazovni sistem je tek u začetku. Utisak je da se sprovodi pomalo nespretno, počevši od rogobatnog termina “inkluzija” do teškoća koje prate sporovođenje u praksi, prvenstveno zbog nedostatka sredstava. Problem u ovom procesu je i naša svest, ona koja je ovaj potez u mnogim komentarima opisala kao “demonstraciju moći suparničkog igrača nad dečakom sa posebnim potrebama, tako što mu je poklonio pogodak”.

Ali, da li je baš tako? Nije li veća diskriminacija u nepriznavanju nečijih ograničenja, i u aljkavim pokušajima da se inkluzija sprovede tako što će se od deteta sa posebnim potrebama očekivati isto što i od onoga koje nema smetnje u razvoju? Michellova neizmerna sreća nakon ovog događaja treba da nam bude putokaz u tom procesu. Podržite svoju decu i prosvetne radnike da žrtvuju par svojih trenutaka, i pomognu ovakvoj deci da nešto nauče, da ostvare svoje skromne snove. To što će se osećati bolje nakon što nekom pomognu nije greh. Kako biti bolji čovek je disciplina koja se uči celog života.