Akcija postavljanja podzemnih kontejnera je jednom delu naših građana donela olakšanje, dok drugima bacanje smeća sada predstavlja težak posao.

U razvijenim evropskim zemljama podzemni kontejneri se uveliko koriste, i pokazali su se kao bolji način za rešenje komunalnih problema. Njihova prednost je što su hermetički zatvoreni, pa se iz njih ne rasipa smeće po ulici i ne šire neprijatni mirisi. Kako se nalaze ispod trotoara, njihovim uvođenjem se dobija veći broj parking mesta na ulicama. Pošto su znatno veći od klasičnih oni se prazne isključivo noću, tako da vozila gradske čistoće ne prave zastoj u saobraćaju.

Kod nas je slika nešto drugačija. Veliki broj građana smatra da je daleko jednostavnije i čistije bilo kada su odlagali smeće u kontejnere na ulicama. Ideja podzemni kontejneri - čistiji grad je ostala samo u ideji. Razlozi zbog kojih smeće i dalje boravi pored kontejnera su sledeći:

1. Kako je otvor na podzemnim kontejnerima mali, savesni građani (uz svu dobru volju) ne mogu da ubace kesu nešto većeg gabarita. 2. Ručke na kontejnerima se često zaglave, tako da je potrebna fizička snaga kako bi se poklopac otvorio. 3. Najveći izvori štetnih bakterija i virusa se nalazi upravo na ručkama od kontejnera, pa mnogi svesno ne žele da dodju u fizički kontakt sa njima. 4. Često su prepuni.

Planirano je da do kraja 2013 godine samo u Beogradu bude ugrađeno više od 6000 ovakvih kontejnera, što naše najsiromašnije stanovnike dovodi do očaja. Sa jačanjem ekonomske krize kod nas, u kantama za smeće se inače sve ređe nalazi hrana i odeća, a sada je ovim ljudima „nemoguća misija” da dođu i do te male količine koju neko baci. Situacija je dramatična i kada su u pitanju sakupljači sekundarnih sirovina čija su dvorišta sve praznija. Kako većina njih živi isključivo od sirovina koje sakupe, nadzemni kontejneri su postali pravo „bojno polje” među ovim ljudima. Ukoliko konkurencija dođe pre njih, nagon za preživljavanjem ih često tera da ulaze pod zemlju u kontejnere i da rizikujući na taj način život, sakupe sirovine od kojih mesečno mogu da zarade ne više od 4000- 5000 dinara.

Postavlja se pitanje da li su podzemni kontejneri još jedna loša investicija? Mada je za njihovu kupovinu i postavljanje uloženo šest miliona evra, oni se često kvare. Naknadno je ustanovljeno da nemaju antikorozivnu zaštitu, a nakon prvih padavina je utvrđeno i da slabo dihtuju pa voda prodire u njih. Do sada je na njihove popravke samo u Beogradu potrošeno oko osam miliona dinara. Kakav je to put, koji prođe dobra komunalna ideja pa da u praksi završi kao nepraktična i prevaziđena? Zašto plaćamo preskupu implementaciju noviteta, a onda za uzvrat dobijemo polurešenja zbog kojih su građani na dvostrukoj šteti?

U nadzemne kontejnere smeće se jednostavno odlagalo, lako su se praznili, a higijenu trotoara na kojima su postavljeni su održavali kiša, sneg i ulični perači. Ko će održavati higijenu kontejnera ukopanih pod zemljom i na koji način, ostaje da se vidi.

U svakom slučaju, ukoliko u blizini imaju stare nadzemne kontejnere, građani se radije opredeljuju da u njih bacaju smeće i sve češće se sa pravom pitaju: Da li će se akcija za čistiji grad pretvoriti u leglo pacova pod zemljom?