Socijalni psiholozi su saglasni da agresija predstavlja bilo koji oblik namere da se drugom ljudskom biću nanese povreda ili pričini šteta. Mada je strah prva asocijacija koju u ljudima izaziva sama reč agresija, ona sa etimološkog stanovišta nema negativno značenje. Njeno poreklo nalazimo u latinskim rečima ad (ka) i gradus (korak), dakle označava korak ka postizanju nekog cilja.

U poimanju ovog pojma, često se pogrešno izjednačavaju bes i agresija. Dok bes predstavlja stanje psihološke uzbuđenosti koja se najčešće javlja kao reakcija na neku preteću situaciju, agresija se javlja kao oblik ponašanja koji ima za cilj nanošenje štete.

Konstruktivan dijalog, veština slušanja i kultura uvažavanja sagovornika predstavlja uslov međuljudske zdrave komunikacije, pa je otvoreno agresivno ponašanje socijalno neprihvatljivo, nepristojno i nepoželjno. Javno ispoljena mržnja i bes su faktori koji ozbiljno utiču na pad „rejtinga u društvu” u kome je neophodno negovati lepu sliku o sebi. Kako je u kanalisanju agresije danas potrebno usvojiti društveno „prihvatljivu” strategiju, ljudska psiha je osmislila savršen model koji prolazi nekažnjeno.

Ispoljiti agresivnost u lepom pakovanju plasiranom uz ljubaznost koja ne podleže nikakvim sankcijama, naziva se pasivna agresija. Ovo naizgled benigno ponašanje je zapravo oblik psihičke torture, koja kao dobro prikrivena, predstavlja ozbiljnu emotivnu i psihičku pretnju kako za onoga ko je ispoljava, tako i za onoga na koga je uperena. Pasivno agresivna osoba neće reći da nešto ne želi da uradi ili da joj nešto ne odgovara, ali će se ponašati tako da će biti jasno da to što je rekla da, zapravo znači ne. Njen stil je suptilno ponašanje u kome će „primaocu” signala na indirektan način pokazati svoje nezadovoljstvo.

Reč je o jednom obliku mazohizma koji je prouzrokovan ličnim neuspehom. Ove osobe se osećaju prevareno, neshvaćeno i izopšteno iz okoline u kojoj borave, a život provode kolebajući se između servilnog i hostilnog ponašanja. Agresiju ispoljavaju tako što spretno pronalaze logično objašnjenje za svoj neuspeh i tuđu krivicu: „Znaš da sam u finansijskom kolapsu jer me šef bez i jednog razloga zaobilazi za povišicu, a ti očekuješ da brinem o stanju u frižideru?”

Kao vid odbrambenog mehanizama, pasivna agresija je svojstvena svakom čoveku. Najčešće se ispoljava kroz sažaljevanje samog sebe i napada na one koji ne shvataju razloge zbog kojih se osećaju neshvaćeno. Njihovo ponašanje oscilira između neprijateljstkog prkosa i kajanja.

Dok klasična agresija predstavlja jasno afektivno stanje u kome čovek ne može da kontroliše bes, pasivna agresija je plod predumišljaja koji ima dva cilja:

1. mučenje drugog radi sopstvenog veličanja, kako bi se prikrili kompleksi
2. suptilni atak kao sredstvo za eliminisanje sopstvenog postojećeg problema.

Ovako uvijena u rukavice, pasivna agresija se najčešće ne prepozna odmah, već kod okoline izaziva prvo razumevanje, sažaljenje i potrebu za pružanjem pomoći. Ukoliko nije prepoznata u timskom radu, pasivna agresivnost predstavlja ozbiljnu kočnicu i gubljenje vremena u beskrajnim besplodnim diskusijama. Skretanje pažnje na takvo ponašanje najčešće nema konstruktivan efekat. Ove osobe ne priznaju svoje ponašanje kao destruktivno, već se brane otpočinjanjem igre zbunjenog i iznenađenog učesnika u igri koju su same osmislile. Onaj ko upadne u ovu, dobro osmišljenu „paukovu mrežu“, teško će se iz nje iskobeljati.

Najefikasnija strategija kojoj možete da pribegnete je ignorisanje. Pasivno agresivna osoba će se usled takvog vašeg ponašanja, veoma brzo okrenuti od vas u potrazi za novom žrtvom.

Ovim ljudima je neophodna stručna pomoć, koja sigurno može da pomogne u ublažavanju ovakve vrste komunikacije, a često čak i da dovede do potpunog prestanka ovakvog oblika ponašanja.