Oskara Vajlda je ubila ljubav. Nesrećna ljubav prema poročnom i raskalašnom ljubavniku koji mu je osvojio srce, razorio porodicu i uništio reputaciju. Kosti najpoznatijeg irskog pisca i pesnika XIX veka danas leže na groblju Pére Lachaise u Parizu, ispod spomenika teškog dvadeset tona. Sfinga u letu, isklesana u kamenu, nosi mešavinu sećanja na istoimenu Vajldovu poemu i inspiraciju nađenu u Britanskom muzeju asirskih skulptura. Preterana i kontroverzna, baš kao i pesnik u čiju je čast podignuta, Vajldova Sfinga je krajem XX veka postala svetilište mnogih mladih ljudi, naročito onih koji su prepoznali njegov doprinos u borbi protiv homofobije.

Svaki delić spomenika bio je prekriven poljupcima, otiscima usana namazanih jarko crvenim ružem za usne i grafitima ispisanim crvenom bojom. Neki od njih su poručivali: „Sećamo te se, divlje dete”, „Nastavi da gledaš u zvezde” i „Prava lepota prestaje tamo gde počinje razum”. Turistima je „poljubac za Oskara Vajlda” postao nezaobilazna, kultna atrakcija u Parizu.

Vlasti su ovu pomamu videle kao vandalizam i propisale kaznu od 9,000 € za svakog ko bude uhvaćen na delu, dok ljubi spomenik. Inicijativi da se sa ovom praksom prekine pridružio se Vajldov unuk Merlin Holand, postavivši tablu putem koje moli da se poštuje grobnica slavnog pisca. Međutim, poštovaoci Oskara Vajlda su i dalje smatrali da je bezbroj crvenih otisaka usana upravo ona mera ljubavi i poštovanja koja bi se dopala Vajldu, i prikladan način da se oda počast čoveku koji se odrekao svega da bi udovoljio želji svog srca.

Na 111. godišnjicu njegove smrti, 2011. godine, uprava groblja je oko spomenika postavila staklenu ogradu kao konačnu odbranu od emotivnih posetilaca koji su, po njihovom mišljenju, skrnavili grobnicu slavnog pisca. Posetioci nisu odustali. Staklena ograda je ubrzo bila prekrivena tragovima crvenog ruža, a prostor između stakla i spomenika ispunjen porukama ispisanim na papiru.

Vlasti su postavile i treću „barikadu”, metalnu ogradu sa jasno istaknutim upozorenjima o zabrani prilaska. Umesto spomenika prekrivenog poljupcima, lik i delo Oskara Vajlda na pariskom groblju danas slavi nakaradna skalamerija podignuta sa ciljem da ga sačuva od onih koji mu se dive.

Neobično iskazivanje naklonosti mladih poštovalaca slavnog pisca dobrim delom je manifestacija prekora i inata novih generacija, uperenih ka onima koji su prezirali Vajlda tokom života, ali i nakon smrti.

Prognan i osramoćen, prvobitno je sahranjen kao siromah „šeste klase” na tada neuglednom groblju Bagneux izvan grada. Njegov izdavač Robert Ros, kratkotrajno ljubavnik i zauvek prijatelj, godinama se grčevito borio da prodajom Vajldovih knjiga obezbedi dovoljno sredstava da ga dostojno sahrani na Père Lachaise-u. Naredne godine, njegova prijateljica Helen Karev je anonimno donirala 2000 £ za spomenik Sfinga, koji je bio delo tada mladog vajara Džejkoba Epstajna. Kada je spomenik stigao na groblje, pariska javnost se pobunila zbog nagosti skulpture, pa su vlasti morale da je prekriju ciradom. Godinama je spomenik stajao tako „ogrnut” dok 1914. godine nije postignut kompromis da se preko intimnih delova postavi tabla u obliku leptira.

Poruka onih koji su započeli tradiciju prekrivanja spomenika poljupcima je jasna - pronašli smo način da od vašeg zlog oka i puritanskog licemerja zaštitimo jednu plemenitu, namučenu dušu.

Više o životu Oskara Vajlda pročitajte u našem feljtonu Velike ljubavi velikih ljudi.