Između 1929 i 1945, ovde je proizvedeno više od 6 kilotona sumpornog senfa ili senf-gasa, jakog bojnog otrova koji spada u kategoriju plikavaca, jer uzrokuje pojavu plikova na koži i sluznicama. Nakon svoje pionirske upotrebe tokom Prvog svetskog rata, sumporni senf su koristile mnoge zemlje u brojnim sukobima: Ujedinjeno Kraljevstvo i Crvena Armija 1919, Italija i Libija 1930, Nacistička Nemačka protiv Poljske tokom Drugog svetskog rata, Japansko carstvo protiv Kine sredinom XX veka.

Program proizvodnje bojnog otrova na Okunošimi je bio najbolje čuvana tajna japanskog vojnog vrha. U jednom periodu, tokom 16-godišnje proizvodnje, ovo ostrvo je bilo izbrisano sa mapa Japana, a stanovnici i zaposleni nisu bili upoznati sa prirodom hemikalije koja se tamo proizvodila. Oronula zgrada laboratorije se i danas nalazi tamo.

Po nekim izvorima, zečevi su prvi put doneti na ostrvo u svrhe testiranja učinka otrova. Kada je okončan Drugi svetski rat, jednostavno su pušteni na slobodu, a kako na Okunošimi nisu imali prirodne neprijatelje njihovo razmnožavanje je bilo neometano.

Današnja populacija zečeva koji tamo žive je veoma pitoma, oni bez straha prilaze turistima i ostrvljanima, slobodni do te mere da im često skoče u krilo ili ih prate po ulicama. U hotelima i prodavnicama na ostrvu je moguće kupiti čašice sa hranom za zečeve za 100¥, a posetiocima nije dozvoljeno da dovode kućne ljubmce, naročito ne pse i mačke, niti je držanje ovih životinja dozvoljeno stanovnicima ostrva.

Iako posetioci najčešće dolaze da vide horde ovih krznenih stanovnika, na Okunošimi se nalazi i istorijski vredno svedočanstvo neslavne istorije, u Muzeju otrovnog gasa, koji je otvoren 1988. godine. Postoje indicije da ostrvo ni danas nije potpuno bezbedno, jer program detaljne dekontaminacije nikada nije sproveden. Među meštanima kruže priče o postojanju neočišćenih lokacija, gde su radnici fabrike i vojni vrh Japana u panici posle Drugog svetskog rada nasumično zakopavali ostatke bojnog otrova.