Rođen 1821. od oca visokog državnog službenika i amaterskog umetnika koji je preminuo u njegovoj šestoj godini života i majke Karoline 34 godine mlađe, koja se kao mlada udovica veoma brzo nakon smrti oca preudala za potpukovnika koji je uskoro postao francuski ambasador u raznim plemićkim sudovima, Šarl Bodler je tokom odrastanja gradio blizak, ali veoma složen odnos sa majkom.

Neprihvatanje očuha nagnalo ga je da veoma rano napusti dom i u potrazi za nepoznatim, uzvišenim idealima, započne usamljenički život dozvoljavajući sebi previše slobode, nesmotrenosti i loših odluka.

U doba aristokratije po krvnoj liniji, u kojoj se ljudi identifikuju poslom kojim se bave i slepo poštuju vrednosti po ustaljenoj hijerarhiji, gvozdene barijere koje ih dele je mogao da prevaziđe samo dendi, neko ko je bio lepo odeven da bi se njegove reči uzimale za ozbiljno, obrazovan da bi imao šta da kaže i umetnička duša koja vlada šarmom na način koji uspeva da se nametne višim slojevima kao neko koga vredi slediti i oponašati.

Iako Bodlera nisu privlačili aristokratski krugovi, već društvo boema, slikara, muzičara i prostitutki, biografi ga svrstavaju u dendije, jer osim negativne konotacije ovaj pokret u sebi nosi jednu ne samo buntovničku već i revolucionarnu ideju: zauzeti adekvatnu pozu u društvu, ali se ne utopiti u masi već zadržati ekskluzivnost svojom izuzetnošću.

Majka koja veoma brzo zaboravlja oca je u dečakoj glavi stvorila emotivni košmar u kojem nije bilo prostora za veru u iskrenost, ljubav i porodicu, već je taj čin posejao seme Cveća zla koje je on tokom celog života uredno zalivao svešću o sopstvenoj usamljenosti u najmračnijim krugovima Pariza, čiji je opojno gorak cvet postao osnovni motiv njegove poezije.

Zaljubio se u mulatkinju Žanu Dival, koja je živela jedan razuzdano neotesani život. Kažu da nije bila ni lepa, ni pametna, da je mnogo pila i konzumirala opijate što je dodalo poslednju kap u već punu čašu njegovog ni malo lepog mišljenja o ženama - prezir. Iako su bili ljubavnici do kraja njegovog života, ona je postala pesnikov „zao duh”.

Novac koji je punoletstvom nasledio od oca je veoma brzo potrošio na boemski način života, a potom nastavljajući da troši preko sopstvenih mogućnosti, upao u dugove zbog kojih je pokušao da izvrši samoubistvo. Da bi otplatio zaduženo, počeo je da piše poeziju i prevodi priče Edgara Poa.

U njegovim stihovima se spominju pojmovi: priroda, dosada i Bog, ali ih je njegovo pesničko pero sročilo tako da oni čine sintezu romantizma i realizma, sa dosta elemenata simbolizma, što je u savremenoj poeziji otvorilo jedan potpuno novi put.

Život neobuzdanog dečaka ispunjen bogatom unutrašnjom tragikom je 1857. rezultirao zbirkom pesama Cveće zla (Les fleurs du mal), koja je šokirala tadašnju javnost, dočekana burom negodovanja i proganjanja od strane vlasti.

Svaki deo ove zbirke pesama govori o nekom poroku, a predstavlja jednu vrstu Bodlerove ispovesti:

• Splin i ideal, gde pesnik opisuje svoju mrzovolju, dosadu, neraspoloženje i agoniju koju u potrazi za idealom oseća u sopstvenom okruženju,
• Pariske slike, u kome je život u gradu svetlosti predstavljen u svetlu skrivenih tajni koje se stavljaju ispod tepiha i u kojem žive najjadniji ljudi,
• Vino, u kojem jasno iznosi svoje viđenje o zloupotrebi alkohola, droge i telesnih zadovoljstava,
• Smrt, deo u kome je iskazao sav svoj revolt, okretanje od Boga sa dužnim poštovanjem Satane.

Njegova nepomirljiva usamljenost se u stihovima spaja sa mukama pada, zanosima svih zemaljskih uživanja zarobljenih u lance koji su okovani za sve ono što prezire. Bio je duboko svestan svog moralnog pada, kao i opijumskih staza po kojima je gazio, što njegovu poeziju čini izuzetno potresnom. Izvanredna duševna stanja koja izaziva opijenost pravi su raj u odnosu na bljutavost svakidašnjice, pisao je Bodler.

Divili su mu se oni koji su uspeli da proniknu u suštinu njegove patnje, a omalovažavali oni koji su njegove reči doživljavali samo kroz prizmu banalnih slika razvrata.

Mada je u doba kada je stvarao zbog svojih stihova pred pariskim sudom osuđen za skarednost i blasfemiju, sa obrazloženjem da ovakva poezija vređa ne samo javni moral, već predstavlja i bogohuljenje koje su tadašnje vlasti smatrale nedopustivim, Šarl Bodler je svojim pesništvom utkao put evropske poezije modernog doba koji se danas ne može zamisliti bez njegovog stvaralaštva. Odbačena kao moralno nepogodna, ova zbirka pesama danas predstavlja pravi dragulj, a njen autor se smatra pesnikom koji je otvorio put ka modernoj književnosti.