U svetu nema odraslog čoveka, a i većine dece, koja bar jednom nije čula za termine obaveštajna služba, tajni agent, špijunaža, kontrašpijunaža, državna bezbednost... Međutim mora se priznati da je veoma malo onih koji su detaljnije ili u potpunosti upoznati i obavešteni u vezi njih.
Obaveštajne službe veoma pažljivo i uspešno uspevaju da svoje aktivnosti i polje rada drže pod velom tajni i nedostupnim za ogromnu većinu stanovništa na našoj planeti.
Potreba za obaveštenjima i informacijama je oduvek prisutna u ljudskom životu, od samog nastanka civilizacije i formiranja prvih društvenih uređenja. U početku, formiranjem prvih plemena pojavila se potreba za većom količinom hrane i najsposobniji lovci su se koristili kao izviđači u potrazi za krdima divljači. Kada su počeli prvi sukobi između plemena, ti isti lovci su se koristili kao izviđači za dobijanje informacija o neprijatelju i njegovoj jačini i pokretima. Ali to su bili pojedini lovci koji su se koristili od slučaja do slučaja, a ne organizovana služba sa samo jednim ciljem. Prva organizovana služba obeveštavanja je formirana u VI veku u staroj Vizantiji, za vreme cara Justinijana, pod nazivom Biro za varvare (grč.σκρίνιον τῶν βαρβάρων, скринион тон варварон, lat. scrinium barbarorum) sa ciljem da prikuplja podatke o ostalim državama u okruženju. Grčka reč varavarin je opisivala sve one narode koji nisu koristili grčki jezik, tj. strance. Uloga biroa je bila da prikupljenim informacijama stvara saveze na političkom nivou, dobijanja podrške ili po potrebi potkopavanje ugleda i uticaja drugih država, a sve sa ciljem da se diplomatijom reši većina konflikata i izbegne oružani sukob gde god je to bilo moguće.
Obaveštajne službe su velikom većinom državne organizacije koje se bave prikupljanjem informacija zarad očuvanja nacionalne bezbednosti te države. Načini dobijanja tih informacija su različiti i ne potpadaju uvek pod zakonsku regulativu, ali kako cilj opravdava sredstvo, a krajnji cilj je zaštita države, niko ne pita kako se do informacija došlo. Sem možda onih koji svode finansijske račune i vode brigu o parama u dotičnoj službi, ili sudskih organa ako nekako procuri u javnost neka afera, kao što je bio slučaj sa Predsednikom SAD, Ričardom Niksonom (Richard Milhous Nixon) u SAD. Afera Votergejt (Watergate) je jedan od najtežih političkih skandala koji se odnosi na prisluškivanje nacionalnog odbora Demokratske stranke, a posledica je bila smenjivanje Niksona sa mesta Predsednika SAD. Sem državnih službi, postoje i službe u sastavu velikih korporacija koje se bave špijunažom konkurenata na polju industrije, informatike, medicine i dr. a njihov rad je ne manje aktivniji ili tajniji od njihovih sestrinskih agencija iz državnog resora.
Zlatni procvat obaveštajnih službi dogodio se krajem II svetskog rata, nakon sloma nacističkog Trećeg rajha i podelom sveta na Istok i Zapad. Period Hladnog rata karakteriše jaka borba obaveštajnih službi dve najmoćnije države na svetu SAD i bivšeg SSSR (CIA i KGB). Metodi rada i cilj je bio identičan kod obe službe, kompromitovati protivnika na globalnom nivou i skloniti ga sa političke scene u svetu. Prisluškivanje, mito, atentati, sabotaže i otmice su samo deo aktivnosti koje se nalaze na repertoaru aktivnosti obaveštajnih službi, a kod nekih su i najproduktivnije.
Nekada su obaveštajne službe služile kao preventiva za izbegavanje vojnog sukoba političkom i diplomatskom manipulacijom, a danas one vode svoje ratove u kojima ponekad nema manje žrtava nego u nekom lokalnom vojnom sukobu. Obaveštajne službe su od sredstva vojne sile neke države, postale ravnopravni učesnik u stvaranju i održavanju vojno-ploitičke moći i uticaja, i danas nema države bez ovakve službe, a jačina zavisi samo od finansijske baze koju ima. Najpoznatije i najjače su svakako američka CIA, ruska FSB (naslednica KGB), britanski SIS (poznatiji kao MI6) i izraelski MOSSAD. Najpoznatiji među agentima su svakako Mata Hari (Margaretha Geertruida Zelle), nemačka špijunka za vreme I svetskog rata, a u II svetskom ratu ruski Rihard Zorge (Richard Sorge) i Nikolaj Kuznjecov (Николай Иванович Кузнецов), i britanski Ijan Fleming(Ian Fleming), otac čuvenog Džemsa Bonda tj, Flemngovog kolege srbina Dušana Popova.
Izvori podataka:
