U grčkom mestu Keramoti, koje je deo opštine Hrisopuli, gradu Jagodini su zvanično predata 2 ha zemlje na samoj obali, preko puta popularnog ostrva Tasos. Čin primopredaje izvršili su u subotu 08.09.2012. godine, zvaničnici dva pobratimska grada, Hrisopulija i Jagodine, Savas Mihailidis i Dragan Marković Palma.
„Ovde smo da vam zvanično predamo deo plaže, koja se prostire na dva hektara i to je poklon grada Hrsopulija, gradu Jagodini. Ovde možete izgraditi turističke komplekse, jer je ova zemlja sada vaša”- izjavio je na maloj svečanosti primopredaje zemlje, gradonačelnik Hrisopulija, Savas Mihailidis. (naslovi.net)
Ovu vest bi svako zdravorazuman protumačio kao mudar finansijski potez dve opštine koje su se dosetile kako da jedna drugoj olakšaju pristup investicijama i smanje inicijalne troškove. Da nije „začinjena”. A začini po starom balkanskom običaju, preterani, nepotrebni i kvare celu priču. Prvu zabunu je unela izjava jagodinskog gradonačelnika da je „Srbiju izveo na more”. To bi, prevedeno na jezik ekonomije, značilo da je deo mesta Keramoti postalo oblast u kojoj će Srbija poslovati kao na svojoj teritoriji, ubirati porez od imovine i prihoda, imati pravo da izgradi luke i carinsku strukturu i slično.
Da li je u praksi tako? I da li bi bilo logično da je tako? Naravno da nije. Kao što Keramoti nije dobio deo Koridora 10, tako ni Srbija nije dobila izlaz na more. Nijedna zemlja, pa čak ni ona koja je u teškoj finansijskoj krizi kao Grčka (nas u tom kontekstu da izostavimo) to ne bi dozvolila, jer postupkom krčmljenja teritorije u potpunosti ruši svoj suverenitet.
Na izgradnji novog turističkog kompleksa u Keramotiju radiće Grci, u hotelima koje izgrade radiće Grci, u njihovoj turističkoj ponudi će biti grčka hrana, piće i usluga. Porez će ubirati grčka vlada. I to je sasvim u redu. Ono što je pogrešno i besmisleno je medijska interpretacija te jednostavne i ni po čemu posebne transakcije nekretnina između dve opštine. Mediji iz regiona, pa čak i oni koji sebe smatraju za ozbiljne, se utrkuju da naglase značaj „izlaska Srbije na more”.
Srpski dežurni imaoci mišljenja su jedva dočekali da nas podsete na činjenicu da je Srbija posedovala trećinu Solunske luke, koju su joj Grci poklonili nakon Prvog svetskog rata, a koju im je Tito 1945. godine bahato vratio. Komšijski komentari - još luđi. Sve vrvi od brige za ugroženi grčki inetgritet, eventualno formiranje „SAO Chrrissopuli” (čemu su Srbi tako skloni) u budućnosti, i slične nebuloze.
U grčkim i svetskim medijima nema vesti o ovoj transakciji, što samo pokazuje da je naša potreba za spinovanjem i senzacionalizmom nepotrošiva.
