Čuveni francuski romanopisac, tvorac angažovane književnosti i borbenog novinarstva, osnivač i predstavnik naturalističkog pokreta, rodio se 2. aprila 1840. u Parizu kao sin inženjera italijanskog porekla od koga je nasledio buran temperament i nepresušnu energiju kojom je do kraja svog života branio svoja uverenja.

Detinjstvo i mladost su mu obeležili siromaštvo i borba za puko preživljavanje, ali su ga harizmatična ličnost, snažan osećaj za pravdu i britak način sagledavanja istine i stvarnosti, uveli u svet novinarstva, a potom i književnog stvaralaštva.

Svoj buntovnički stav je javno izneo već 1865. kada je, zauzimajući se u odbranu tada avangardnih slikara koje je odbio salon, a novinari ih po slici Kloda Monea Impresija, podrugljivo nazvali impresionisti, objavio svoj prvi roman, Klodova ispovest.

Danas ga pamtimo kao jednog od najznačajnijih francuskih romanopisaca i teoretičara naturalizma (Trbuh Pariza, Nana, Jazbina, Žerminal...), ali i društvenog borca, koji je nasuprot teze da književnici, novinari i intelektualci na mogu da menjaju društvo, svojim primerom dokazao suprotno: Jedan pojedinac i te kako može da uradi mnogo protiv nakaradnog državnog sistema i vlasti.

Kada se 1894. dogodila afera Drajfus u kojoj je protivobaveštajna služba otkrila akt špijunaže nepoznatog oficira čiji je trag vodio ka Vrhovnom štabu Francuske, u mutnim radnjama je najlakše bilo svu krivicu prebaciti na kapetana koji je jedini u tom vrhu bio jevrejskog porekla i plasirati novinarima istinu za mase, koja će marionetski podržati sve ono što vlast kaže.

Otkrivši da je nepravedno osuđen na doživotni zatvor na Đavoljem ostrvu i da je ceo sudski proces bio montiran, Emil Zola je zatraživši reviziju sudskog procesa i javno stao u odbranu nevinog čoveka.

Napisao je otvoreno pismo tadašnjem predsedniku Francuske, Feliksu Foru, u kojem je optužio francusku vladu i Generalštab za antisemitizam koji je kako bi sebe spasao krivice, uništio nedužnog čoveka.

Zbog toga što je Optužio, Emil Zola je 23. februara iste godine, uhapšen.

Optužujem političare da su đavolski tvorac tog podbačaja pravde, nesvesno, želeo bih da verujem…
Optužujem intelektualce za saučesništvo, makar po osnovu mentalne nestabilnosti, u jednoj od najvećih nepravdi veka…
Optužujem saradnike da su držali u svojim rukama apsolutni dokaz nevinosti, ali su ga prikrivali…
Optužujem policiju za sprovođenje loših istraga, pod kojim podrazumevam one monstruozno pristrasne…
Optužujem skrivene „urednike“ za korišćenje medija da bi sproveli odvratnu kampanju koja bi zaslepila javnost…
Konačno, optužujem pravosuđe za prikrivanje nezakonitosti po naređenju…

Pismo Emila Zole pod naslovom Optužujem...! je na prvoj strani objavio list Oror, koji je tog dana prodat u više od 300.000 primeraka, a masa kojoj je tokom čitavog procesa servirana neistina i koju je štampa toliko otrovala, slepo verujući u ono što joj je prezentovano, je glasno uzvikivala: Smrt Zoli!

Novine su spaljivane, a stan urednika kamenovan. Javnost se uzburkala toliko da je pretio građanski rat.

Iako je zbog ovakve „drskosti“ osuđen na godinu dana zatvora i proteran u Englesku, po povratku je nastavio svoju borbu, sve dok Drajfus nije 1900. amnestiran. Reviziju sudskog procesa koja se ipak dogodila 1906. i u kojoj je utvrđeno da je kapetan nevin, pa shodno tome i potpuno oslobođen optužbi, Zola nije doživeo.

U borbi za pravdu, oko njega su se okupili i javno ga podržali francuski umetnici: Klod Mone, Marsel Prust, Anatol Frans, ali i Mark Tven i Lav Tolstoj. Tada se, te 1898. u Francuskoj prema nekim teoretičarima prvi put sreće sam pojam intelektualac, a vezuje se za one koji deluju pomoću sopstvenog mišljenja ne samo u interesu javnog dobra, već i u ime univerzalnih vrednosti, nemajući pri tom nikakav pragmatični cilj, niti lični interes. Intelektualac je dakle osoba koja se drugačijim stavom idući putem sopstvenog mišljenja, suprotnog serviranom marionetskom prikazu stvarnosti, izlaže sopstvenom riziku.

Napustio nas je 29. septembra 1902. pod sumnjivim okolnostima, ali istraga nije dozvolila da se izvedu takvi zaključci. Te noći zapušio se dimnjak u njegovoj kući i on se ugušio, a nakon sahrane njegov grob su danima posećivali mnogi ugledni pisci i prijatelji.

Nekada je novinarsko mastilo, koje se direktno prelivalo na javno mnjenje uspevalo da donese istinu i da podstakne istorijske preokrete u kojima su pravi krivci bili kažnjavani. Danas našu medijsku stvarnost možemo da sagledamo isključivo kao kvazi-istinu koju prezentuje korporativna volja vlasnika listova.

Gospodine,

Da li biste mi dozvolili da, zahvalan kao što jesam na ljubaznom prijemu koji ste mi jednom pružili, iskažem svoju brigu za održavanje Vašeg zasluženog ugleda i ukažem na zvezdu koja je do sada sijala tako snažnim sjajem, a koja sada rizikuje da bude pomućena najsramnijom i najneizbrisivijom mrljom?

Neuprljani zlim klevetama, Vi ste osvojili srca svih nas, ali je veliku prljavštinu ta Drajfusova afera bacila na Vaše ime - htedoh reći „vlast”. Sada je slika Francuske ukaljana prljavštinom i istorija će zabeležiti da je ovaj zločin protiv društva bio počinjen za vreme Vaše vladavine.

Kako su se oni usudili, tako ću se usuditi i ja. Usudiću se da kažem istinu kao što sam i obećao da ću reći u potpunosti, jer predstavnici pravde nisu uspeli to da učine. Moja dužnost je da progovorim jer ne želim da budem saučesnik parodije. Noćima bi me proganjale senke nevinog čoveka koji pati u najstrašnijim mukama zbog zločina koji nije počinio. I zbog Vas, gospodine, poznavajući Vaš integritet izreći ću istinu, uveren da Vi istinu ne znate.

Slučaj Drajfus bila je unutrašnja stvar Ministarstva rata: jedan oficir Glavnog štaba bio je optužen od strane njegovih saradnika oficira Glavnog štaba i osuđen pod pritiskom načelnika štaba. Da bi on bio proglašen nevinim, trebalo je da bude proglašen krivim čitav Glavni štab. Kakvo je gnezdo podmuklih intriga, tračeva i destrukcije postalo to svetilište koje odlučuje o našoj naciji?

Istina, to je zločin koji se bazira na najprljavijim elementima štampe, a Esterhajzova (pravi krivac) odbrana poverena je gamadima Pariza, koji sada likuju nad porazom pravde i istine. Zločin je lagati javnost, obrlatiti javno mnjenje do krajnjih granica, a da bi se sve okrenulo u nečiju korist najgorim spletkarenjima.
Ovo je prava istina, gospodine predsedniče. Shvatam da nemate moć nad ovim slučajem i da ste ograničeni Ustavom, ali ipak imate dužnost kao čovek. Ponavljam sa najvećom žestinom i osudom: istina maršira i ništa je neće sprečiti. Kada je istina zakopana pod zemljom, ona raste i dostiže toliku snagu da jednog dana kada eksplodira nosi sve pred sobom.

Što se tiče ljudi koje optužujem, ne poznajem ih, nikada ih nisam video i ne nosim ni mržnju ni zlovolju prema njima. Za mene su oni puka lica, nosioci štete po društvo. Imam samo jedan cilj: da prosvetlim one koji su čuvani u mraku, u ime čovečanstva koje je patilo toliko mnogo i koje ima pravo na sreću. Moj vatreni protest je jednostavno plač moje duše. Pustite ih sada da me osude, da me izvedu pred sud pravde i da vrše istragu usred bela dana. Ja čekam!

Emil Zola, 13. januar 1898.