Bilo je potrebno 2 sata i 40 minuta da se u noći između 14. i 15. aprila 1912. godine odigra najveća pomorska tragedija XX veka. Priča o tome kako je 2208 putnika provelo poslednje trenutke na brodu postala je stvar univerzalnog interesa. Jedan je obukao žensku odeću i pokušao da se domogne kopna u čamcu namenjenom ženama i deci, ostali su se ponašali časno, kao heroji. Kapetan je ostao na komandnoj platformi, orkestar je nastavio da svira, operateri na Markoni radiju su neprestano slali signale za pomoć sve do samog kraja. A onda je sa Titanikom potonulo mnogo više od broda, i više od 1500 duša. Ledena santa je razbila iluziju o tehnološkoj nadmoći i nezaustavljivom napretku ljudskog društva.

„Tragedija Titanika je bila pucanje mehura od sapunice. Početak XX veka obeležio je opšti osećaj tehnološkog blagostanja. Liftovi! Automobili! Avioni! Bežični radio! Sve je delovalo tako čudesno na spirali uspeha koja se uzdizala do beskraja. Onda se sve srušilo i palo” - rekao je o u emisiji Istina o mitu Džejms Kameron, reditelj filma Titanik (1998).

Najveći putnički parobrod izazvao je ogromnu pažnju kada je isplovio iz engleskog Sauthemptona 10. aprila 1912. godine. Nakon kratkog zadržavanja u Francuskoj i Irskoj, brod je sa 2208 putnika i oko 900 članova posade krenuo put Njujorka. Kako dolikuje prvoj transatlantskoj plovidbi najslavnijeg broda tog vremena, putnici su bili mnogi visoki zvaničnici, bogati industrijalci i poznati umetnici. Polazak iz Sauthemptona obeležio je mali incident, požar u jednom od skladišta uglja. Iako neuobičajen, ovaj incident nije bio alarmantan. Posada je vodom ugasila ugalj koji je tinjao i prebacila ga na drugu stranu da bi došla do izvora vatre. Plovidba je nastavljena.

Mali broj stručnjaka koji su se bavili Titanikom smatra da je nervoza koja je nastala zbog nemogućnosti da se požar u potpunosti savlada tokom plovidbe doprinela smanjenju pažnje i kobnom udaru u ledenu santu. Pored toga, odmah po isplovljavanju Titanik je pukom srećom izbegao sudar sa brodom America Line’s S.S. New York. Zapravo, to je bio i deo njegove nesreće. Da se sudar kod Sauthemptona zaista desio, plovidba bi bila otkazana, a tragedija koja će uslediti izbegnuta. Oni sujeverniji tvrde da su ova dva loša pretskazanja bila više nego jasan nagoveštaj skorog stradanja.

Savršen kruzer sa fatalnim greškama

Prema nekim hipotezama, Titanik je bio osuđen na propast upravo zbog svog hvaljenog, vrhunskog dizajna. Brodovi olimpijske klase su imali duplo dno sa petnaest nepropusnih pregrada, ojačanih hermetičkim elektronskim vratima koja mogu da se kontrolišu zajedno ili pojedinačno putem prekidača na komandnoj platformi. Upravo ova karakteristika navela je magazin Shipbuilder, specijalizovan za olimpijske kruzere, da Titanik nazove „nepotopivim”. Međutim, nepropusne pregrade su krile grešku koja se u slučaju Titanika pokazala kao kobna. Iako nepropusni spolja, voda je mogla da se preliva iz jednog dela u drugi, pa je praktično bilo dovoljno da samo jedan bude fizički oštećen. Zanimljivo je da su u to vreme brodograditelji već zapazili tu manu, i da je kompanija Cunrad uveliko unela ispravke u dizajn koje su eliminisale ovu grešku. Nažalost, White Star koji je gradio Titanik nije na vreme primenio iskustva svoje konkurencije, koja bi u ovom slučaju Titanik spasila od propasti.

Druga kritična bezbednosna greška, koja je doprinela gubitku tako velikog broja života, bio je broj čamaca za spasavanje. Čak i kada su opterećeni maksimalnim teretom, 16 klasičnih i 4 pomoćna čamca su mogla da prime samo trećinu putnika ovako velikog broda, ili 1178 ljudi. Iako nezamislivo neopremljen po današnjim standardima, Titanik je zapravo imao više čamaca za spasavanje nego što su u to vreme propisivali britanski zakoni.

Kobni sudar sa nevidljivim ledenim grebenom

Sudar sa ledenom santom se desio četiri dana nakon isplovljavanja, 14. aprila u 23:30h. Brod je posedovao bežičnu radio vezu preko koje su dolazila upozorenja drugih brodova o primećenim santama leta. Ali, Titanik je plovio po mirnom moru, pod vedrim nebom bez mesečine. Posada iz osmatračnice je ubrzo primetila ledeni breg i upozorila komandnu platformu. Brod je brzo preusmeren, praveći oštro skretanje kojim je izbegnut direktan sudar. Od upozorenja do sudara prošlo je samo 37 sekundi. Činilo se kao da je brod samo okrznuo santu svojom bočnom stranom, i da većih posledica od malo leda rasutog po palubi neće biti. Ne osećajući fizički nikakav sudar, članovi osmatračke posade su odahnuli:

„čuo se zvuk nalik cepanju platna, ništa glasnije od toga” - izjavio je jedan od preživelih članova posade.

Nisu imali pojma da je nevidljivi, nazubljeni greben sante leda koji se nalazio pod vodom napravio na brodu duboki rascep dug preko 90 metara i da je plovidba Titanika završena. U trenutku kada je kapetan primetio oštećene površine, pet pregrada se već punilo morskom vodom, a luk broda se opasno spuštao. Čuveni irski brodograditelj Tomas Endrjus, koji je tokom inspekcije broda pratio kapetana Edvarda Smita, procenio je da se Titanik neće održati na vodi duže od 1,5-2h. Kapetan je odmah poslao poziv u pomoć i naredio evakuaciju putnika u čamce. Njih dvojica, iskusni brodograditelj i moreplovac, ostali su zauvek na Titaniku.

I pored svih pokušaja posade da se ispoštuje procedura spasavanja, na brodu je nastala pometnja. Pravilo da se prvo spasavaju žene i deca je poštovano bez izuzetka, ali su mnogi čamci otišli sa teretom manjim od optimalnog, što je uz neadekvatan broj čamaca još više otežalo spasavanje i dovelo do toga da je među postradalima i dalje bilo mnogo žena i dece.

Uprkos Endrjusovim predviđanjima, Titanik se održao na površini skoro tri sata. Za to vreme dešavalo se bezbroj ljudskih drama, činova kukavičluka i nadljudske hrabrosti. Neki od muškaraca su se poslednji put pozdravljali sa svojim ženama i decom koje su smeštali u čamce, drugi su ustupali svoja mesta starijim i nemoćnim putnicima. Retki su se otimali za mesto za sebe.

Najviđeniji ljudi tog vremena i njihovo ponašanje tokom brodoloma neizostavni su deo legende o Titaniku.

Glavni dizajner Titanika, Tomas Endrjus, poslednji put je viđen u salonu prve klase, kako u opštem haosu oko sebe odsutno posmatra sliku na zidu. Spasavanje sa broda koji tone, a koji je bio njegovo životno delo, nije bila opcija koju je razmatrao.

Džon Astor IV, veteran Špansko-američkog rata, investitor, član čuvene porodice Astor i jedan od najbogatijih ljudi tog vremena smestio je svoju trudnu suprugu Medlin u čamac i zamolio da pođe sa njom. Odbijen je, ali je uspeo da je poljubi tren pre nego što je čamac otplovio. Nastavio je da pomaže evakuaciju putnika i zauvek ostao na Titaniku. Ostala je zapamćena njegova duhovitost, uprkos teškoj ličnoj drami koju je preživljavao. Obratio se konobaru sa kojim je pomagao u evakuaciji rečima: „jeste da sam malopre tražio led od Vas, ali ste baš preterali!”.

Isidor Štraus, milioner i vlasnik lanca robnih kuća Macy’s, odbio je poseban tretman kada mu je zbog starosti ponuđeno da se sa suprugom ukrca na čamac. Ajda Štraus je takođe odbila da uđe u čamac. Mirno su se vratili u svoju kabinu, ne želeći da prave gužvu, i tamo zajedno sačekali kraj.

Američki biznismen Bendžamin Gugenhajm, jedan od sedam sinova rudarskog magnata Mejera Gugenhajma, koji je na Titaniku plovio sa svojom ljubavnicom, pevačicom Leontinom Aubart, otišao je u svoju kabinu, obukao najbolje večernje odelo i vratio se da pomaže u evakuaciji putnika sa rečima „obukao sam najbolje što imam i spreman sam da odem kao gospodin”.

Tokom strašne tragedije zaživela je još jedna legenda čiji je glavni akter bila Margaret Braun, Amerikanka koja je dobila nadimak „nepotopiva Moli”. Po današnjim standardima, Moli bi verovatno bila smatrana za jednu od urbanih starleta, gradskih dama koje se sreću na svim važnim dešavanjima. Mnogi putnici smešteni u prvoj klasi su je gledali sa nipodaštavanjem, jer je bila simbol „novih bogataša” kao žena skromnog porekla koja je bogatstvo stekla kroz razvod od imućnog supruga. Ali, kakvo je iznenađenje Moli bila! U opštem haosu i beznađu brodoloma pokazala je izuzetnu smirenost i požrtvovanost u spasavanju putnika i ostala zapamćena po tome što je primorala kormilara čamca br. 6 da se nakon spasavanja vrate po novu turu putnika. Nijedan drugi čamac to nije učinio zbog opravdanog straha da će ga mnoštvo putnika u moru potopiti u pokušaju da se popnu. Njena priča je oživljena u brodvejskom mjuziklu 1960, i filmu 1964. godine, pod imenom Nepotopiva Moli Braun.

Titanik je konačno potonuo oko 2:20h, 15. aprila 1912. godine, zadržavajući čudan, gotovo potpuno vertikalan položaj. U rano jutro, Cunradov Kraljevski oklopni brod Karpatija se probio kroz ledeno more i preuzeo 705 putnika koji su se nalazili u čamcima za spasavanje.

Prošlo je više od jednog veka otkad je Titanik doživeo katastrofu u severnom Atlantiku i završio na dnu okeana umesto na njujorškom pristaništu. Olupina je pronađena tek 1985. godine. Priča o Titaniku, kroz brojne novinske naslove, knjige, filmove i muzeje još dugo će nam slati poruku o prividu ljudske superiornosti kada se nađe oči u oči sa hirovima prirode i misterijama sudbine.

U neverovatno dobroj animaciji Tomasa Linskog, Metjua DeVinkelera i Kajla Hudaka, koja tokom 2h i 40 min prati svaki trenutak od udara u ledeni breg do potonuća broda, pogledajte kako je izgledalo biti na Titaniku u noći između 14. i 15. aprila 1912. godine.