Nikolas Vinton, poreklom nemački Jevrejin, a 1939. godine mladi agent londonske berze, planirao je te jeseni putovanje na skijanje u Švajcarsku. Nakon što je primio poziv za pomoć od svog prijatelja Martina Blejka, aktiviste Britanskog komiteta za pomoć izbeglicama iz Čehoslovačke, promenio je planove i uputio se u Prag. Videvši u kakvim uslovima žive jevrejska deca u Čehoslovačkoj pod terorom nacističkog protektorata, mladi Englez je započeo borbu na dva fronta.

Prvo je uspeo da ubedi čehoslovačke vlasti da dozvole emigraciju dece uz dozvolu roditelja i Nemačku da dozvoli tranzit vozova. Drugi, podjednako težak zadatak bio je da pronađe smeštaj za veliki broj jevrejske dece koju je malo ko u predratnoj Evropi bio spreman da prihvati. Naišao je na razumevanje samo u svojoj domovini, ali je lično morao da obezbedi dokumenta i finansijska sredstva u visini od £50 za svako dete, za slučaj povratka kući.

Tokom 1939, u osam misija evakuacije pomoću Kindertransport vozova uspeo je da pošalje u Veliku Britaniju 669 mališana, koje su u nacističkom okruženju čekali koncentracioni logori i sigurna smrt. Sve podatke o deci i njihovim porodicama je pažljivo beležio u nadi da se njegove slutnje neće obistiniti i da će se jevrejska deca vratiti svojim roditeljima. Pakao rata koji je usledio ga je demantovao, ali je utoliko njegovo delo bilo značajnije za čovečanstvo.

Nakon rata i potrage za matičnim porodicama, sa saznanjem da jevrejska siročad više nemaju kome da se vrate, Nikolas Vinton nije video potrebu da svoje delo obelodani, niti da preuzme zasluge za ono što je video kao tragove spasa u ratnom paklu.

Sve do 1988. godine živeo je potpuno anonimno, radeći svoj posao brokera, dok njegova supruga Greta nije pronašla svesku sa podacima o transportovanoj deci. Poštujući njegovu želju da o tome ne govori, ali istovremeno zainteresovana da sazna šta se desilo sa decom, Greta je poslala pisma na adrese britanskih porodica gde su pre 50 godina bila smeštena. Veliki broj dece, tada već starijih ljudi, javilo se da izrazi svoju zahvalnost čoveku čije ime do tada nisu znali, ali su mu dugovali svoje živote.

Tako je Vintonova lista na kojoj su dostupni originalni zapisi iz 1939. godine izašla u javnost, o njegovom delu su progovorili istoričarka holokausta Elizabeta Maksvel, državnici i mediji.

Sećanja Nikolasa Vintona su mnogo kasnije otkrila detalje ovog poduhvata i donekle demistifikovala njegov stav da o tome ne govori. Poslednja grupa dece, njih 250, koja je trebalo da napusti Prag 1. septembra 1939. godine, nikada nije transportovana jer je tog dana Hitler napao Poljsku, započeo Drugi svetski rat i zauvek zapečatio sudbine dece koja su ostala u svojim jevrejskim porodicama. Taj neuspeh Vinton nikada nije preboleo. Smatrajući da su nakon otpočinjanja rata za Čehoslovačku decu više uradili humanisti Beatris Velington, Dorin Variner i Trevor Čedvik, koji su se za njih borili u opasnim ratnim uslovima, želeo je da njegovi mirnodopski napori za spas Jevreja ostanu nepomenuti u istoriji.

Na dodeli priznanja, gde su prisustvovali i ljudi spaseni u Kindertransport vozovima, Ser Nikolas Vinton, danas star 105 godina je izjavio:

„Imao sam jasniju sliku od drugih, svakako jasniju nego evropski političari, šta se dešava u Nemačkoj. Sarađivao sam sa izbeglicama iz Nemačke u to vreme. Oni su znali da su životi ljudi u opasnosti.

Hvala ljudima iz Velike Britanije koji su prihvatili decu i hvala mnogim Česima koji su tada rizikovali svoje živote u borbi da ih bezbedno izbave.

Na neki način nije trebalo da živim tako dugo i da dam priliku svim tim ljudima da preuveličavaju ono što sam uradio, čini mi se, pre 100 godina. Ja sam samo imao sreće da budem u pravo vreme na pravom mestu.”

„Porodica” Nikolasa Vintona, tadašnja deca koju je spasio i njihovi potomci, danas broji više od 5,700 ljudi. Jedan od njih je i Alf Dabs, nekadašnji ministar u vladi Tonija Blera, koji je kao šestogodišnjak u poslednjoj grupi napustio Prag. Za razliku od druge dece, njega je u Liverpulu sačekao biloški otac, koji je uspeo da izbegne iz Čehoslovačke neposredno pre nacističke okupacije.

Da je bilo po Vintonovoj želji, svet nikada ne bi saznao za „britanskog Šindlera”. Priča o njemu je postala poznata široj svetskoj javnosti tek kada se 1998. godine slovački reditelj Matej Minac zainteresovao za Vintonovo delo i snimio filmove Svi moji voljeni (1999), Moć dobrog: Nikolas Vinton (2002) i Nikijeva porodica (2011).

Pre češkog odlikovanja, Ordena Reda belog lava, Ser Nikolas Vinton je dobio plemićku titulu od britanske kraljice Elizabete Druge.

izvor: The Independent i Nicolas Winton

napomena: Nikolas Vinton je preminuo nakon objave ovog članka, 1. jula 2015. godine, u svojoj 107. godini.