Priča o deci za koju se sumnja da su nestajala u porodilištima, odnosno odmah po rodjenju, kod nas datira još od pre nekoliko decenija. Roditelji koji su pokušavali da saznaju šta im se desilo sa decom nisu imali mnogo uspeha. Postoji sumnja u tačnost informacija koje su roditelji dobijali, a to je da su deca preminula odmah posle rodjenja ili da su mrtvo rodjena. Brojne su pretpostavke šta se zapravo sa tim novorođenčadima dogodilo: oduzimanje, prodaja ili nelegalno usvojenje, ali se ne isključuje ni mogućnost da su oteti radi prodaje organa.

Na žalost ni danas nije situacija drugačija. Iako su nedavno pojedini roditelji uspeli da dođu do nekih novih informacija, ova stravična priča ne nagoveštava validan rasplet.

Činjenice koje izazivaju opravdanu sumnju u neki od navedenih scenarija su sledeće:

• izvod iz matične knjige rodjenih za dete sa datumom kasnijim od datuma na izvodu iz matične knjige umrlih;
• izvod iz MKR, bez podataka o smrti deteta, a deteta faktički nema;
• podaci iz porodilišta o rodjenju deteta sa ocenom 10, a potom potvrda iz bolnice da je dete mrtvo rodjeno;
• u većini slučajeva roditelji nisu uspeli da dođu do podatka gde je dete sahranjeno, uručen im je izvod iz MKU, ali ni jedno groblje ne može da posvedoči da ono počiva na nekoj od njihovih parcela...

Činilo se da će se pomak u saznavanju okolnosti pod kojima su bebe nesatajale konačno dogoditi 2013. kada je gospođa Zorica Jovanović dobila presudu Evropskog suda za ljudska prava - ESLJP (slučaj Zorica Jovanovic protiv Srbije), kojom je Srbiji naloženo ne samo da omogući gospođi Jovanović da sazna šta se desilo sa njenim detetom i da joj nadoknadi štetu u iznosu od 10.000 eura, već i da u svakom sličnom slučaju omogući saznavanje svih relevantnih činjenica u vezi sa statusom dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Srbiji, kao i da im se nadoknadi šteta proistekla iz navedenog.

Presudom ESLJP sugerisano je Srbiji da bi se ovaj, kao i drugi slični slučajevi najbolje rešavali donošenjem novog zakona kojim bi se uredio poseban postupak u kome bi se dolazilo do saznanja svih relevantnih informacija o nestalom detetu, kao i da taj postupak mora biti nadgledan od strane nezavisnih institucija.

Srbiji je ostavljen rok od godinu dana da ovu presudu sprovede, tj. da napravi mehanizam koji bi omogućio da svi roditelji koji smatraju da su im deca nestala dobiju sve neophodne informacije od nadležnih institucija i adekvatnu naknadu. Rok je istekao 9. septembra 2014.

Delovalo je da će se konačno krenuti putem rešavanja ovog problema onda kada je usvajanjem Akcionog plana za Poglavlje 23. pristupnih pregovora Srbije sa Evropskom unijom predviđena konkretna aktivnost: „sprovođenje presude ESLJP u slučaju Zorice Jovanovć“, ali nadležni organi Srbije su već tada sami sebi produžili rok do 2015. Time je Srbija odlučila da će po presudi postupiti sa zakašnjenjem od godinu dana.

U drugoj polovini 2017. konstatovano je da presuda još uvek nije sprovedena i da ne postoji nikakav način da roditelji dođu do istine o sudbini svoje dece. Ako se uzme u obzir da su pojedini slučajevi sada već stari oko 40 godina, postavlja se pitanje hoće li ti roditelji ovakvom ažurnošću organa javne vlasti dočekati sistem koji podrazumeva vladavinu prava i saznati šta se zaista sa njihovim bebama davno dogodilo.

Srbija je u februaru 2016. donela poslednji u nizu nacrta zakona o statusu novorodjene dece za koju se sumnja da su nestala u našim porodilištima (Nacrt zakona o nestalim bebama), ali koji je široko osporavan od strane roditelja nestalih beba (nekoliko neformalnih udruženja roditelja), nezavisnih institucija (Zaštitnik građana) i nevladinih organizacija (YUCOM i Astra). Ukazano je da pomenuti Nacrt zakona nije adekvatan pre svega zato što predviđeni vanparnični postupak ne obezbeđuje mogućnost da roditelji zaista dođu do relevantnih informacija. Naime, u vanparničnom postupku koji je jednostranački, teret dokazivanja je na podnosiocu predloga (roditelji, a u slučaju smrti istih i drugi srodnici nestalog deteta), dok se osobi koja sebe smatra nestalim detetom ne daje mogućnost pokretanja postupka.

Predloženi postupak ne daje ni mogućnost korišćenja svih dokaznih sredstava koja su neophodna u konkretnim slučajevima, pri čemu se pre svega misli na uzimanje krvi radi DNK analize, ali i brojna druga dokazna sredstva koja jedino mogu omogućiti saznavanje svih potrebnih činjenica.

Sa druge strane, argument predstavnika organa vlasti je bio da je vanparnični postupak sam po sebi takav da se i druge slične sporne situacije rešavaju na takav način, da bi se ovim zakonom uvela dodatna, povećana ovlašćenja pripadnicima policije kako bi mogla da se sprovede adekvatna istraga, kao i da je to što je neposredno viši sud nadležan za ovu oblast dovoljna garancija za adekvatno praćenje rada vanparničnog suda.

Iako je isticano da sa jedne strane nije moguće davati policiji veća ovlašćenja nego ona koja su Zakonom o policiji policijskim službenicima data, kao i da je već više puta osporavana sudska nezavisnost, vlast u Srbiji se odlučila u 2017. da pomenuti Nacrt zakona uputi Narodnoj skupštini na izglasavanje, čime je Nacrt zakona postao predlog zakona.

Usled izbora novog predsednika Srbije u aprilu 2017. a potom i uspostavljanja nove Vlade Republike Srbije, svi predlozi zakona su povučeni i vraćeni na ponovno razmatranje novim/starim ministarstvima.

Navedeno bi moglo da omogući da ovaj osporavani Nacrt zakona zauvek ode u istoriju te da se konačno država ozbiljno pozabavi ovim značajnim problemom koji ne samo da je sam po sebi sraman, već i državu Srbiju izlaže konstantnim napadima od strane Komiteta ministara Saveta Evrope, što može značajno uticati na naše evropske integracije. Komitet ministara Saveta Evrope je već u nekoliko navrata donosio odluke da Srbija mora hitno da pristupi sprovođenju presude ESLJP, te da utvrdi mehanizam koji bi omogućio saznavanje svih relevantnih činjenica u vezi sa statusom novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta, a poslednja Odluka u sebi sadrži i informaciju koja upućuje na to da će u narednom zasednju, ukoliko do tada Srbija ne sprovede presudu, Komitet ministara protiv nje doneti adekvatnu rezoluciju.

Navedene mere Saveta Evrope, iako se ne mogu smatrati potpuno obavezujućim, treba veoma ozbiljno shvatiti, s obzirom da je Srbija na putu ka uključivanju u Evropsku uniju, te se ovakvi kazneni poeni mogu veoma negativno odraziti na njeno pridruživanje Uniji.

Čini se da ovaj vrlo složen lanac trgovine bebama koga čine lekari, babice, opštinski službenici, socijalni radnici, policija i carina nije prioritet. Dupli bolnički protokoli, sumnjive stavke u dokumentaciji, prazni odeljci u otpusnim listama bez faksimala nadležnog lekara i nestale bebe mogu da čekaju neki novi rok naše vlasti, koja je došla do novog rešenja - formirana je komisija.

Prema najnovijim informacijama ministar policije je pozvao sve nadležne organe da odrede svoje predstavnike za članove Komisije koja će se baviti ovim pitanjem. Tom prilikom javnosti nije precizno saopšteno čime će se ovo telo konkretno baviti, da li saznavanjem činjenica o nestalim bebama ili pak pukim utvrđivanjem odgovornosti pojedinih državnih službi.

Postavlja se pitanje, da li je ovakvo rešenje motivisano onom starom tezom „kada ne želiš da se nešto reši, ti formiraj komisiju".

Ostaje da se vidi da li će Srbija ispuniti obavezu iz presude Evpropskog suda, te adekvatno zakonski urediti proceduru koja će garantovati efikasno rešenje problema. Umesto ad hoc postupanja, potrebno je da Srbija pronađe sistemsko rešenje, uz konsultaciju sa stručnom javnošću i roditeljima nestale dece, jer će jedino na takav način pokazati da postoji volja da se jednom zauvek ovo pitanje reši.