Ako bismo se vratili u period XVII i XVIII veka, začudile bi nas navike spavanja naših predaka. Za njih bi današnji koncept spavanja od osam sati „u komadu“ koji se postavlja kao poželjan standard u očuvanju dobrog zdravlja bio potpuno neshvatljiv.
Ako ste pomislili da su naši preci bili skloni popodnevnom dremanju, niste u pravu. Antropologija kroz svedočenja iz literature, sudskih spisa i dokumenata dokazuje da je noćni san naših predaka bio podeljen na dva dela, sa pauzom od nekoliko sati budnosti između perioda sna. Sama činjenica da su neki ljudi spavali u „etapama“ ne bi bila vredna pomena, ali pažnju zaslužuje podatak da je to zapravo bio standard i način na koji je noćni odmor upražnjavala svetska populacija tog toba. Postoje sačuvani naučni radovi lekara, u kojima iznose zapažanja da je koncentracija na najvišem nivou, a mozak najspremniji za učenje u periodu „između prvog i drugog spavanja“. Druga istraživanja rađena na radničkoj klasi u XVI i XVII veku konstatuju da je porast nataliteta uslovljen uobičajenom praksom da se seks upražnjava između prvog i drugog spavanja.
Kako noćni društveni život u to vreme nije postojao u formi u kojoj ga danas poznajemo, vreme između „dva spavanja“ je bilo posvećeno čitanju, socijalizaciji sa porodicom, a stari verski priručnici su uključivali i posebne molitve za sate „međuspavanja“. Često su organizovana manja okupljanja, koja su zbog nedostatka prevoznih sredstava i javne rasvete bila ograničena na druženja u okviru komšijskih zajednica. Ljudi su na spavanje odlazili sa prvim mrakom, oko 20h, budili se malo posle ponoći i ostajali budni do ranih jutarnjih sati. Drugi san su obično upražnjavali od 04h, pa sve do svitanja što je zavisilo od godišnjeg doba i obaveza pojedinca.
Savremeno istraživanje koje je ’90-tih godina sproveo psihijatar Thomas Wehr sa američkog Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje dalo je zanimljive rezultate, iako primarni cilj istraživanja nije bio koncept etapnog spavanja, već testiranje uticaja izlaganja svetlu na kvalitet sna. Tokom istraživanja je zapazio da su ispitanici u periodima između dva noćna spavanja bili neobično smireni i skoncentrisani, u stanju koje je bilo nalik meditaciji, a da je njihov nivo stresa bio veoma nizak. Zanimljivo je da se to ne dešava u standardnoj populaciji van istraživanja, te da nasuprot, noćno buđenje izaziva osećaj nemira i panike zbog nemogućnosti vraćanja u san.
Zašto je to tako? Profesor Russel Foster, predavač na katedri za neurologiju Oxford univerziteta to pripisuje opšteprihvaćenom stavu o spavanju u „komadu“ kao poželjnom konceptu sna i našem strahu da će nepoštovanje tog principa ostaviti posledice po naše fizičke i mentalne sposobnosti.
Da li treba da se vratimo navici segmentnog spavanja? Ne treba. Naše navike su izmenjene, a način života drugačiji, pa koncept osmočasovnog noćnog sna ima smisla. Ono što naučnici žele da pokažu ovim istraživanjima je da su istorija i nauka dokazale da ne postoji samo jedan jedini ispravan način spavanja, i da nema potrebe za panikom kad se probudite orni i odmorni u 2h ujutru. To samo iz vaših gena progovara vaš pra-pra-pra-predak i poručuje da su on i njegovi savremenici baš u to vreme bili umno i socijalno najaktivniji.
