Viktorija je prvi put saznala za svoju buduću ulogu suverena kao desetogodišnja princeza na času istorije, a njena tadašnja guvernanta je 40 godina kasnije izjavila da je Viktorija na to samo rekla ''Biću ja dobro''. Cela jedna epoha, viktorijansko doba, nazvano je po ćudi tog ozbiljnog i egoističnog deteta. Kraljica sama je međutim odbacivala najvažnije Viktorijanske vrednosti i razvoj. Vladala je društvom koje je idealizovalo majčinstvo i porodicu, a sama je mrzela trudnoću i porođaj, bilo joj je neugodno u prisustvu dece i užasavala se novorođenčadi. Nije imala interesovanja za socijalne vrednosti, a u Britaniji je XIX vek bio doba reformi. Odbacivala je tehnološke promene, čak i kada su tehnološke i mehaničke inovacije menjale lice evropsle civilizacije. Najznačnije, ona je bila kraljica odlična da zadrži političku moć, čak i kada je nesvesno ili nevoljno predsedavala transformaciji suverena iz političke u ceremonijalnu ulogu. I to je spasilo englesku monarhiju.

Kako to obično biva u istoriji Britanije, dolazak na presto nije bio jednostavan. Njen deda, Džordž III je bio kralj Engleske, ali je Viktorijin otac, prestolonaslednik princ Edvard umro kada je ona imala samo 8 meseci. Nepunu godinu dana kasnije umire i kralj, a krunu nasleđuje njen stric, princ od Velsa, kao Džordž IV. Kada je napunila 11 godina, Džordž IV umire bez naslednika, a tron nasleđuje njegov brat Viljem IV, koji je imao desetoro dece, ali sa manjim pravom od njegove bratanice. Viktorija je tako postala jedini pravosnažni naslednik krune, i na tron stupa sa 18 godina 28. juna 1837. godine.

Dolaskom na presto postaje žrtva romantičnog prijateljstva sa premijerom lordom Melburnom, koji je imao presudan uticaj na mladu kraljicu. Hraneći njeno samopouzdanje, egoizam i entuzijazam u ulozi suverena, bio je glavni krivac što je Viktorija minimizirala društvene probleme pripisavši ih nezadovoljstvu male grupe agitatora. Zbog njega je i Viktorija postala vatreni pristalica Viga (Liberalna partija). Melburn je međutim bio veći govornik nego političar, i njegova vlada doživljava slom 1839. godine nakon pobuna u američkim kolonijama, a Viktorija poverava formiranje novog ministarstva Ser Robertu Pilu, Torijevcu (Konzervativna partija). Nakon tzv ''Krize spavaće sobe'', u kojoj je Pil hteo da zameni dvorske dame sa ženama iz svoje partije, na šta se Viktorija žestoko pobunila, Pil je dao ostavku na mesto premijera, dozvolivši Melburnu da se vrati na tu funkciju. Ovo političko komešanje je loše uticalo na popularnost Viktorije, ali ona na sve to svesno ili nesvesno, nije obraćala pažnju.

Venčanje za njenog rođaka, princa Alberta 1840. godine donelo je nekoliko bitnih promena u Viktorijinom životu. Prvo je zbog bojkota svečanosti od strane Torijevaca, koji istina nisu ni dobili nešto puno pozivnica, Viktorija javno reagovala vrlo burno. ''Čudovišta! Vi Torijevci ćete biti kažnjeni! Osveta!Osveta!''. Nikada im nije oprostila ovaj bojkot i do kraja njene vladavine oni su osećali šta znači biti u nemilosti engleske kraljice. Sa druge strane, Albert je pokazao da ima veći uticaj na Viktoriju od lorda Melburna, i liberali su vrlo brzo izgubili svoj povlašćeni položaj u donošenju odluka bitnih za krunu. Ipak, treba naglasiti to da je Albert imao zvanje Njegovo Kraljevsko Veličanstvo Pratilac. Iako je volela Alberta, i poštovala svaki njegov savet, Viktorija nije dovodila u sumnju ko u stvari nosi pantalone u Bakingemskoj palati. Neuspeli atentat koji je sledio, na kraljevski bračni par, dok je Viktorija bila u drugom stanju, je probudio patriotizam u engleskom narodu i kraljica je opet bila popularan i omiljen vladar.

Kako je vreme odmicalo, Albert je postepeno dobijao na važnosti. Prvo mu je dozvoljeno da vidi poruke za kraljicu, zatim da prisustvuje sastancima sa ministrima, a zatim je dobio i ključeve od ''tajne kutije'' (kovčeg u kome je Viktorija čuvala sva poverljiva dokumenta i pečate krune). Istoričari tvrde da su za ovu promenu krive brojne neplanirane trudnoće, zbog kojih je Viktorija morala često da odsustvuje iz političkog života. Bilo kako bilo, Albert je uskoro bio taj koji je donosio sve odluke, a Čarls Grevil, posmatrač kraljevskih poslova, je 1845. zapisao da je Viktorija, nekad tako oduševljena svojom ulogom, izjavila ''mi žene nismo stvorene da vladamo''.

Nakon smrti supruga Alberta,1861. godine, Viktorija se totalno povukla iz javnog života. Do kraja života je nosila crninu i u narodu je dobila nadimak Udovica iz Vindzora. Iako je vršila svoje kraljevske dužnosti, potpuno je prepustila upravljanje kraljevinom svojim ministrima. U to vreme je donešen i čuveni Reformatorski Akt, jer je na račun Viktorijine izolovanosti ojačao republikanski pokret. Ukupno 7 puta je na nju pokušan atentat, ali istini za volju, većinom su to bile pretnje praznim oružjem sa ciljem da joj se skrene pažnja na problem Irske. Nakon oslobođenja atentatora zbog ludila, na njenu inicijativu je promenjena dotadašnja presuda ''nije kriv, jer je lud'' u ''lud je, ali je kriv''. Umrla je u izolaciji, 22. januara 1901. godine, nakon 63 godina i 7 meseci vladavine, duže nego bilo koji drugi monarh.

Njenu vladavinu karakterišu nekoliko događaja koji su ostavili uticaja na dašanje političko stanje. Iako kao mlada zaljubljena u Irsku, gde je često boravila na odmoru, i gde je aktivno učestvovala u dobrotvornim akcijama kako bi se umanjile posledice velike gladi 1845. godine, pa čak podržala i ukidanje Zakona o kukuruzu u tu svrhu, ona je kriva za opadanje popularnosti monarhije u Irskoj. Nikada u Irskoj nije otvorila kraljevsku rezidenciju uprkos pozivanju tamnošnjih političkih vođa; odbila je da dodje u posetu Irskoj iz protesta što Dablinska Korporacija nije čestitala venčanje njenog sina Edvardu VII, kao ni rođenje njegovog deteta. Učešće u Krimskom ratu, na strani Otomanske imperije protiv Rusije 1853. godine pokazao je svetu da Britanija brani svoje interese i daleko od svojih granica. Na stranu to što je njena vojska poražena. U tzv Burskom ratu u Južnoj Africi, protiv naroda Zulu, Britanija je postavila temelje za početak Aparthejda 1949. godine, koji je trajao sve do kraja XX veka. Bila je veliki međunarodni igrač, ne samo kao vladar moćne Britanske Imperije, nego i zbog porodičnih veza sa mnogim evropskim dvorovima gde su njeni unuci ili unuke bile krunisane glave. U Prvom svetskom ratu, 3 glavna vladara zaraćenih strana bili su ili njeni unuci, ili oženjeni njenim unukama. To joj je donelo popularan nadimak ''Baba Evrope''.