Sofija Fredrik Augusta fon Anhalt-Zerbst, kako joj je bilo puno ime, bila je kćerka nepoznatog nemačkog princa ali sa majčine strane i potomak poznate porodice kneževa Holštajn. Sa 14 godina je izabrana za buduću suprugu Karla Urliha, vojvode od Holštajna i unuka Petra Velikog i naslednika ruske krune kao Veliki Vojvoda Petar. U rusiju je stigla 1744. godine, primajući titulu Velike Vojvotkinje Ekatarina Aleksejevna, a već sledeće godine se udala za svog mlađeg rođaka. Taj brak je bio potpuni promašaj i narednih 18 godina bile su ispunjene prevarama i poniženjima po nju.

Rusijom je u to vreme vladala kćerka Petra Velikog, carica Jelisaveta, koja je za 20 godina svoje vladavine u velikoj meri učvrstila monarhiju u Rusiji. Posvećena mnogim zadovoljstvima i luksuzu, i sa velikom željom da svom dvoru da briljantnost evropskih dvorova, Jelisaveta je pripremala put Katarini. Katarina, međutim, nikada ne bi postala carica da je njen suprug bio makar malo normalan. Karl Urlih je bio izuzetno neurotičan, buntovan, tvrdoglav (kao većina tadašnje aristokracije u Prusiji), možda impotentan, skoro alkoholičar i fanatičan obožavalac Fridriha II od Pruske, najvećeg neprijatelja Jelisavete i Ruske države. Katarina je nasuprot tome bila razborita i veoma ambiciozna, a njena inteligencija, fleksibilni karakter i ljubav prema Rusiji su joj doneli veliku popularnost i podršku kod ruske carice. Iako je prvih godina boravka na dvoru Rusije, bila ponižavana i okružena sumnjičavim pogledima i govorkanjima, Katarina je našla utehu u intenzivnom čitanju, pripremajući se za buduću ulogu suverena velike države. Katarina nije bila previše lepa žena, ali je posedovala popriličan šarm, inteligenciju, živahnost i izuzetnu energiju. Tokom života svog muža ona je imala najmanje 3 ljubavnika; i ako je verovati nekim zapisima, ni jedno od njene troje dece nije bio potomak njenog supruga Petra, čak ni prvorođeni naslednik Pavle. Njena istinska strast je bila ambicija. Pošto Petar nije bio u stanju da ozbiljno vlada državom, dosta rano je uvidela mogućnost da ga eliminiše i sama upravlja Rusijom.

Carica Jelisaveta je umrla decembra 1761. godine po starom kalendaru (januara 1762. po novom), u vreme kada je Rusija kao saveznik Austrije i Francuske učestvovala u Sedmogodišnjem ratu protiv Prusije. Ubrzo nakon njene smrti, Petar, sada car, prekinuo je ratno angažovanje Rusije protiv Prusije i sa Fridrihom II je sklopio savez. Petar nikada nije krio svoju mržnju prema Rusiji i ljubav prema rodnoj Nemačkoj, a pored mnogih njegovih ludosti u javnosti spremao se i da otera Katarinu sa dvora, jer je znao da mu ona nije saveznik u novoj politici sa Prusijom. Katarini je sve ovo samo išlo na ruku, i trebala je samo da ''udari'', jer je imala podršku vojske (posebno u Senkt Petersburgu gde je komandovao njen ljubavnik Grigorij Orlov) i javno mnjenje na svojoj strani u obe prestonice (Moskva i Senkt Petersburg). Takođe je bila podržana od strane ''prosvećenih'' elemenata aristokratskog društva, jer je bila poznata po svojim liberalnim stavovima i važila je kao jedna od najvažnijih kulturnijih ljudi u Ruisiji. Svoj udarac Petru je zadala 28. juna (9.jula po novom kalendaru) kada je na čelu Senkt Peterburških pukova proglasila sebe za caricu i autokratu u Kazanskoj katedrali. Petar III je abdicirao i ubijen je 8 dana kasnije, za slučaj da se ne predomisli u budućnosti. Iako Katarina verovatno nije naredila njegovo ubistvo, već njene pristalice, javnost je nju smatrala odgovornom. Sepembra iste godine, ona je krunisana u velikoj ceremoniji u Moskvi, drevnoj prestonici careva, i započela vladavinu kao Katarina II, carica Rusije.

Uprkos ličnim slabostima, Katarina je pre svega bila pravi vladar. Istinski posvećena svojoj novoj zemlji, njen cilj je bio da od nje napravi prosperitetnu i moćnu državu, sa vladavinom reda i pravde, širokim obrazovanjem i jačanjem nacionalne kulture koja će biti više nego obična kopija francuskog modela. Prvi zadatak joj je bio da popuni državnu kasu, a to je učinila oduzimanjem moći sveštenstvu, koje je bilo vlasnik trećine zemlje i kmetova u Rusiji. Sveštenstvo je smanjeno na grupu plaćenih državnih funkcionera, pa je tako izgubilo i ono malo moći koja im je ostala nakon reformi Petra Velikog. Nastavila je održavanje prijateljskih odnosa sa Austrijom i Francuskom, pa čak i sa Prusijom kako bi izbegla nove ratove. Rešila je problem Poljske 1776. godine, države sa nejasnim granicama koju su želele tri susedne države (Prusija, Austrija i sama Rusija), tako što je uspela da na poljski tron dovede Stanislava Ponjatovskog, svog starog ljubavnika, slabog čoveka koji je kao kralj Poljske bio u potpunosti posvećen njoj.

Njeni pokušaji reforme, međutim, bili su sve drugo sem zadovoljavajući. Brzo je uvidela da su reforme koje su zastupali Monteskje i Žan-Žak Ruso, teške u praksi u Evropi, potpuno neodgovarajuće u nazadnoj i anarhičnoj Rusiji. Komisija sastavljena 1767. godine radi utvrđivanja pravih želja naroda Rusije i skiciranja ustava, mesecima je bezuspešno debitovala da bi na kraju Katarinino uputstvo bilo odbačeno kao previše liberalno za Rusiju i ostalo mrtvo slovo na papiru. Frustrirana ovim neuspehom Katarina je iskoristila rat sa Turskom 1768. godine kao povod da promeni svoju politiku. Cilj joj je postao nacionalna veličina, a rat sa Turskom, tradicionalnim neprijateljem Rusije, raspalio je patriotizam u Rusiji. Velika pomorska pobeda kod Česme, 1970. godine je donela veliku slavu carice u narodu, iako Turska nije još bila poražena. Kada se činilo da ništa ne može zaustaviti Rusiju u brisanju Otomanskog carstva sa spiska evropskih država, pojavile su se neočekivane poteškoće.

Prvo je Moskvu pogodila strašna kuga, zatim je 1773. godine bivši oficir Donskih kozaka, Jemeljan Pugačov, predstavljajući se kao mrtav car Petar III pokrenuo najveći ustanak u ruskoj istoriji do tada. Ustanak se širio kao požar od Urala kroz jugoistočne pokrajine ka Moskvi, i 1774. godine Pugačov se sa kozacima spremao da umaršira u Moskvu. Katarina je morala da pristane na mir sa Turskom sa trenutnim stanjem po pitanju teritorija i da pošalje svoje najbolje trupe da uguše pobunu. Pugačov je ubijen ali teror i haos koji su nastali u to vreme dugo su ostali u sećanju. Katarina je shvatila da je za nju bolje da je se ljudi plaše, nego da ih sažaljeva. Svi njeni planovi po pitanju oslobođenja ruskog seljaka brzo su bačeni u stranu i uskoro je seljak nastavio da radi po starom kako bi zadovoljio troškove ekonomnskih, vojnih i kulturnih projekata ruske carice. Time se pokazala kao dobar admisnitrator i mogla je da tvrdi kako se krv i znoj ruskog seljaka nije prolila uzalud.

Narednih godina Katarina ređa uspeh za uspehom. Prvo 1774. godine Turska biva poražena, a zatim 1778. godine aneksira Krim od Turske, i pripajanjem Krimskog hanstva dobija kontrolu nad severnom i istočnom obalom Crnog mora, čime ugrožava Tursku i nastavlja put ka jačanju na Mediteranu. Katarina je nastojala da obnovi savez sa Austrijom, Turskim susedom i neprijateljem, a odrekla se saveza sa Pruskom i Engleskom, koji su bili nezadovoljni njenom ambicijom širenja Rusije na Zapad. Ipak, za vreme njene vladavine, Rusija nije bila uključena ni u jedan rat izmedju država Evrope, striktno se pridržavajući teritorijalnih sporazuma zaključenih sa evropskim državama. Vrhunac svojih uspeha u tom periodu dostigla je njenim putovanjem na svečanost pripajanja Krima Rusiji, kada je sa celom svitom i gostima putovala rečnim tokom kao Kleopatra. Na ceremoniji je obećala da će uskoro nastati mnogi novi gradovi, sa njenim imenom naravno, kao i da joj je namera da nastavi put ka Carigradu.

Nakon Francuske revolucije, Katarina se osetila ozbiljno ugrožena kao i sve ostale krunisane glave u Evropi. Iako prijatelj prosvetiteljstva, po njenim rečima ona je ipak aristokrata i to je njena profesija. Nakon što je Poljska ohrabrena uspehom u Francuskoj, počela da agituje za liberalni ustav 1792. godine. Katarina je poslala svoje trupe da spreči moguću revoluciju i aneksirala veći deo zapadne Ukrajine, a Prusija se dočepala većeg dela zapadne Poljske. Samo tri godine kasnije, nakon narodnog ustanka, Katarina je izbrisala Poljsku sa mape Evrope i podelila je između Rusije, Austrije i Prusije 1975. godine. Umrla je sledeće godine zadovoljna onim što je uradila, i nezadovoljna onim što nije uspela da uradi.

Rusi, čak i sovjetski Rusi, i dalje se dive Katarini, Nemici, egoisti, uzurpatoru, raskalašnoj carici, ženi čiji život nije baš za primer, ali ženi koja je probudila nacionalni ponos, razvila Rusiju da može da opstane i ugrozi ostale Evropske države. Na kraju svoje vladavine, Katarina je proširila Rusiju za neverovatnih 500 hiljada kvadratnih kilometara i održala ostvarivim cilj vladavine nad Bosforom i Dardanelima, reorganizovala je 29 provincija, izgradila više od 100 novih gradova, stare proširila i renovirala. Kako je robe bilo u izobilju, trgovina je procvetala i razvijena je komunikacija izmedju svih gradova u Rusiji. Sve ovo, zajedno sa vojnim uspesima koje je postigla osvojili su joj istaknuto mesto u istoriji.