Most Khaju je jedan od najlepših mostova u Iranu. Sagradio ga je persijski kralj Šah Abbas II oko 1650. godine, na temeljima starog mosta. Povezuje Khaju četvrt na severu sa Zoroastrian četvrti preko reke Zayandeh.
Pored toga što je arhitektonski predviđen da funkcionoše i kao most i kao brana, služio je i kao zgrada za javne sastanke. Unutrašnja struktura mosta je u početku bila popločana umetničkim keramičkim minijaturama i slikama, i korišćena je kao čajdžinica. U centru unutrašnje strukture postojao je paviljon u kojem je Šah Abbas voleo da sedi i divi se pogledu na okolinu. Ovaj most predstavlja jedan od najlepših primera uticaja vrhunske persijske arhitekture u Iranu i krasi ga kao jedinstveni spomenik lepoti i dostojanstvu.
Most ima 23 luka, dug je 105, a širok 14 metara. Svi komadi kamena koji su korišćeni u izgradnji su dugi preko 2m, a poslednja kompletna rekonstrukcija je, prema dostupnim zapisima, završena 1873. godine. Važan deo mosta čine brane, pomoću kojih se reguliše protok vode ispod mosta. Kada su brane zatvorene, nivo vode se podiže i omogućava navodnjavanje brojnih vrtova duž reke, uzvodno od mosta.
2008 godine, Khaju most, opisan kao jedan od najvažnijih multifunkcionalnih mostova na svetu, ušao je na listu deset najlepših svetskih mostova. Trenutno je u fazi rekonstrukcije koja se po rečima brojnih istoričara i arhitekata ne izvodi pravilno, jer uključuje mnoge moderne tehnologije i materijale koji nisu u skladu sa prirodom mosta. Stručnjaci upozoravaju da bi, ukoliko se nastavi sa ovom praksom, istorijski integritet najpoznatijeg iranskog mosta mogao biti narušen.
