Sazdan od devet lukova, ovaj pešački most je izgrađen 1804. kako bi povezao centralni trg Luvra i Francuski institut, a postao je svetilište ne samo zaljubljenih Parižana, već i turista iz celog sveta koji baš na tom mestu žele da ovekoveče svoju ljubav.

Od 2008. su na ovom mostu počele da se kače romantične poruke sa ispisanim ili ugraviranim imenima na katancu, koji se potom zaključavao na ogradu koja predstavlja simbol spajanja i povezivanja. Ljubavna zakletva se završavala uvikivanjem „zauvek” u mometnu kada se ključ simbolično bacao u Senu. Svaka poruka je imala poseban značaj, svaki katanac nosio jedinstvenu priču, a svima je bila zajednička vera u ljubav koja će trajati večno.

U februaru 2014. je procenjeno da na mostu ima preko 700.000 katanaca, a već krajem leta iste godine je taj broj dostigao milion, što je počelo da predstavlja ozbiljan teret za strukturu i stabilnost mosta. Mada je potpuno prekrivena katancima onih koji su se zavetovali na večnu ljubav, ograda Mosta umetnosti odavala utisak kao da je pozlaćena, došao je i trenutak kada više nije mogla da izdrži tu silnu „količinu ljubavi” i kada se jedan njen deo urušio, srećom na sam most, pa niko nije povređen.

Gradska vlast je sigurnost mosta stavila ispred ljubavne simbolike, donevši odluku o uklanjanju blizu 45 tona gvozdenog „ljubavnog tereta”, a romantičnim turistima se predlaže da od sada umesto da kače katanace, na Mostu umetnosti naprave „selfi” koji mogu da postave na društvene mreže.

Iako su katanci uklonjeni pre nego što je počela da ih hvata rđa, zaljubeljnima koji su se ovde zavetovali će Sena zauvek čuvati ključiće kojima su svoju ljubav simbolično zaključali.

Mada prema nekim izvorima ovaj ritual datira još iz drevne Kine, smatra se da je priča o ljubavnim katancima i običaj zaključavanja dve zaljubljene duše nastao u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata, a vezuje se takođe za jedan most i nesrećnu ljubav učiteljice Nade i srpskog oficira Relje.

Dvoje mladih čijoj su se iskrenoj i jakoj ljubavi divili svi u Vrnjačkoj banji, su se neposredno pred početak rata na Mostu ljubavi zakleli jedno drugom na večnu ljubav koju niko i ništa neće moći da promeni. Početkom rata Relja je sa vojskom otišao u Grčku, a Nada ostala da ga čeka. Svako veče je dolazila na most, dok jednoga dana nije dobila pismo u kojem joj je Relja saopštio da se na Krfu zaljubio u Grkinju i da zbog toga raskida veridbu sa njom. Kojim putem je sudbina dalje odvela Relju niko ne zna, a Nada je skrhana ogromnom tugom postala prvo tek slabašna senka one divne devojke, a potom se njen život veoma brzo zauvek ugasio.

Videvši njenu tužnu sudbinu, devojke su odlučile da svoju ljubav „zaključaju” na mostu gde su se nekada Nada i Relja sastajali i da ključ bace u reku kako je nikada niko ne bi mogao otključati.

Priču o jednom mostu i izneverenoj ljubavi je ovekovečila Desanka Maksimović u pesmi „Molitva za ljubav”.

Da bol ovaj ne umre, mene je strah. Da oganj sveti što u meni planu ne sagori iznenadno u prah, ne razbukti se prekonoć u strast.

Danas se može reći da je za ovakvim, pomalo Šekspirovskim stilom „večne ljubavi” poludela cela Evropa. Dok pogled na njih duž mostova mnogih velikih i malih gradova širom Evrope budi nadu i vraća veru u pravu i iskrenu ljubav, gradske vlasti se hvataju za glavu jer ovaj simboličan i simpatičan način izjavljivanja ljubavi ozbiljno preti da uruši kulturnu baštinu tih gradova.