Serija potresnih pisama koje Eva šalje svom mužu Frenklinu postepeno nas vodi u pakao jedne porodice. Priča o životu roditelja sa detetom koje od najranijeg uzrasta ispoljava znake devijantnog ponašanja počinje od kraja, šamarom koji majka na ulici dobija od nepoznate žene. Iako od početka slutimo, sve o jezivom motivu za taj šamar saznajemo tek na kraju priče.
Knjiga Moramo da razgovaramo o Kevinu književnice Lajonel Šrajver ekranizovana je 2011. godine u režiji Lin Remzi. Danas, kada gotovo da ne postoje tabu teme, ova knjiga i film zadiru u poslednju sačuvanu svetinju modernog društva - bezuslovnu ljubav majke prema detetu. Od prve do poslednje stranice knjige i kadra filma opsedaće vas dilema da li je ženi i majci dozvoljeno da oseća ono što je nezamislivo, da li su njena osećanja mučno suočavanje sa stvarnošću ili puka ambivalentnost i sebičnost koja je od deteta stvorila monstruma. Ni u jednom trenutku nećete osetiti da vam je zaključak nametnut niti dilema olakšana, dok se u vama sa razumom bori urođeni nagon da zaštitite dete, simbol čistote i nevinosti. Pravi li priroda odstupanja od te simbolike i kako se nosimo sa njima?
Na početku priče Eva i Frenklin su ostvarenje „američkog sna”. Ona je imućna i voljena milionerka u trisedetim godinama, intelektualka i avanturistkinja koja se obogatila na istraživanju turističkih destinacija. Na životnom putu se nije suočavala sa ozbiljnim ograničenjima svog postojanja, sve do trenutka kada je postala majka. Ona i Frenklin, dugogodišnji skladan par, tada nailaze na prvu prepreku u svom odnosu. Frenklin se sa Kevinovim rođenjem pretvara u tradicionalnog zaštitnika porodice, potpuno posvećenog ulozi savršenog oca, dok Eva izgara pod teretom neiskustva, problema sa detetom i nemogućnosti da se sa njima nosi.
Eva i Kevin od prvog dana ne uspevaju da izgarde odnos majke i deteta. On odbija njeno mleko, strahovito vrišti svaki put kad ostanu sami i ne pokazuje ni nagoveštaj naklonosti i želje za njenim prisustvom. Kada je postao sposoban za samostalno ponašanje on je nasilan, pakostan i surov. Odbija da se oslobodi pelena do šeste godine, pokazuje netrpeljivost prema odraslima i surovost prema vršnjacima. Istovremeno pokazuje znake visoke inteligencije, zastrašujuće manipulativnog ponašanja i odsustva savesti. Vandalizuje pokućstvo, u jednom trenutku i kompletnu zbirku Evinih dragocenih mapa. Ona to tumači kao revolt deteta prema njenom poslu. Pokušava da mu se približi tako što napušta posao i potpuno mu se posvećuje. Tada uviđa punu istinu, koju Frenklin, opterećen poslom i uživljen u ulogu savršenog oca ne može da prihvati. Njegovo nerazumevanje među njima pravi jaz koji Eva ne uspeva da premosti, a nedostatak podrške u njoj rađa osećaj potpune nemoći. Ona postaje rob Kevinove naravi, fizički i mentalno.
U jednom trenutku, Eva odlučuje da želi još jedno dete. To je njen beg od bolne veze sa sinom koju ne uspeva da izgradi. Rađa Siliju, dete nalik princezi iz bajke, nežnu i potpuno posvećenu svojoj majci. Kevin je otvoreno mrzi, a Frenklin je ambivalentan prema devojčici, verovatno podsvesno teško opterećen istinom o Kevinu koju ne može da prihvati. Niz nesreća, u kojima gine porodični pas i Silija zadobija strašne povrede, nagoveštaj su sigurnog puta u pakao ove porodice i tragedije koja će unesrećiti ceo grad.
Mučna i teška priča koju nose knjiga i film ruši iluzije o „najprirodnijem poslu na svetu” i snazi roditeljske ljubavi. Šta kad ni bezuslovno nije dovoljno, i da li postoji granica na kojoj roditelj jednostavno mora da odustane?
