Oni koji su ga poznavali svedoče o tome da se iza maske „mrguda” zapravo krila jedna mila duša - Dušan, a prezime Radović kao da ga je sudbinski gonilo da tokom života drugima pruža radost.

Ironizujući stvarnost oko sebe, javnosti se obraćao britko i kratko, usled čega su se jedni slatko smejali, drugi zamislili, a treći zabrinuli, čime je nesvesno pisao i sopstvenu biografiju izražavajući se krajnje precizno u svojim zapažanjima koja nije voleo da se nazivaju aforizmima, ali i krajnje moderno u pesmama koje se smatraju dečijim samo uslovno. Ostavio nam je čitavo bogatstvo domišljatih razmišljanja o istorijskoj epohi u kojoj je živeo, a koja se i danas kao izuzetno aktuelna često citiraju.

Duško Radović je rođen na današnji dan, 29. novembra 1922. u Nišu od majke Sofije i oca Uglješe, mašinovođe koji je svog desetogodišnjeg sina podigao na platformu lokomotive pre nogo što je 1932. svečano krenula u Prag. Taj događaj je inspirisao Radovića da napiše prvu pesmu koju je objavio Železnički venac, a koju je posvetio ocu. Iako je kada mu se 1955. rodio sin govorio da će učiniti sve da ga odgovori da za svoju profesiju izabere bilo koji oblik umetnosti, njegov sin Miloš Radović je postao uspešan reditelj čiji poslednji film kroz romantičnu tragediju govori o mašinovođama, toj posebnoj vrsti ljudi.

U svojoj kratkoj autobiografiji Radović na duhovit način piše i o onome što bi verovatno biografi rado sakrili. On govori o tome da je poput drugih pisaca studirao na Beogradskom univerzitetu, ali samo jedan semestar dok su drugi dogurali mnogo više, da je pisanjem počeo da se bavi u samoodbrani od onih koji su ga okruživali i činilo se da su snažniji, lepši i bolji u školi od njega pa je izabrao pisanje kao način da im pokaže da je drugačiji, kako se snašao u životu uprkos tome što nije imao mnogo šansi, ali je svoje mane pretvarao u spisateljske vrline i da je uzevši sve u obzir prošao sjajno, a da bi njegov životni epitaf morao da bude:

Mnogo je više razumeo nego što je znao.

Nakon što mu je posle bezuspešnog konkurisanja na mesto novinara u redakciji Politike došlo da se ubije, njegova novinarska karijera je otpočela poput nestvarne bajke kada je na konkurs redakcije Pioniri poslao pesmu Od straha do stida pod pseudonimom Rajka Tokić. Kako na to lažno ime nije mogao da dobije odgovor, skupio je hrabrost da se pojavi u redakciji gde je čuo razgovor u kojem tadašnja urednica vapi za pomoć, a na čijem je stolu stajala baš njegova pesma. Kasnije je pričao da je to bio jedini put u životu kada je bio hrabar i osmelio se da pita da li bi on mogao da joj pomogne. Njegov brat Brana Radović je jednom prilikom odao tajnu objasnivši da je Rajnu Tokić Radovć izmislio kako bi se našalio sa Brankom Ćopićem, tadašnjim glavnim urednikom sa kojim je nakon ove anegdote postao i ostao veliki prijatelj do kraja života.

Iza svakog ciklusa ostavio je neizbrisiv trag: emisija na Radio Beogradu Dobro jutro, deco navršila je šezdeset godina postojanja, televizijske serije koje je on pisao kako dečije Na slovo, na slovo, tako i za odrasle Obraz uz obraz, postale su antologijske, a Poletarac i danas služi kao primer kako treba da izgleda kvalitetan časopis za decu. Njegove opservacije na život u emisiji Beograde, dobro jutro bi i danas trebalo da se prepisuju kao duhovna terapija kojom počinje svaki naš dan, potom da se oko podneva nastavi jednom njegovom pesmom protiv depresije, a uveče završi sa nekoliko pasusa za lepši san.

Iako je tvrdio da je samo jednom bio hrabar, Duško Radović je bio pravi heroj koji se svojim sugrađanima svakog jutra oglašavao sa vrha Beograđanke. Tom prilikom im je u ranu zoru talasima Studija B kratko, britko i domišljato budio svest o vremenu u kojem žive sve dok se jednog jutra negde između 1982. i 1983. telefoni u redakciji nisu usijali. Beograđani su uzalud zvali da pitaju zašto svira neka muzika koja zapravo odzvanja strašnom tišinom, umesto da im se oglasi najradosniji promukli glas koji ih pozdravlja uvek na isti način Beograde, dobro jutro, a potom izgovori ono što svi misle, ali ne smeju ili ne znaju da izgovore.

Ivan Stambolić, Nikola Ljubičić i tadašnji gradonačelnik Beograda Branko Pešić, svakoga jutra su se čuli telefonom i vrištali jedan drugome u slušalicu: „Jesi čuo šta je onaj ludak jutros izgovorio”? Kako su oni nakon smrti Josipa Broza Tita držali sve poluge vlasti u svojim rukama i pomno pratili šta to govori prvi srpski pisac koji je shvatio medije, čuli su i misao koju je on jednog jutra (niko ne zna tačan datum) izgovorio:

Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih.

Istog dana je bio zabranjen, a u saopštenju CK SKS je stajalo sledeće: „Aforizmi u popularnoj satiričnoj emisiji „Beograde, dobro jutro” u poslednje vreme sve češće imaju obeležja političkih poruka sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom. Sadržina tih poruka ponekad je krajnje destruktivna i neprihvatljiva. Potrebno je izvršiti podrobniju analizu idejne usmerenosti ovakvog delanja”.

Tog dana ga je Brana svojom gumom obrisao. Dok je Tito voleo da čuje dobru šalu na svoj račun, uspostavilo se da su oni posle njega bili ozbiljno sujetni. Strašno, strašno!

Kako su slušaoci uporno vršili pritisak da se emisija vrati, a kolege mu davale punu podršku, tadašnji moćnici su Dušku poslali jasnu poruku: Ako treba, ugasićemo ceo Studio B. Nakon ovakve pretnje, urbana legenda se iz moralnih razloga prema kolegama koji bi ostali bez posla, više nikada nije oglasila.

Veoma brzo je partijska družina shvatila da im je ukidanje ove emisije donelo više štete nego koristi. Ponudili su mu 1983. da se vrati u redakciju, ali im je on u svom stilu odgovorio:

Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme.

Stres i šok koji je tom prilikom doživeo, učinili su svoje. Napustio nas je 16. avgusta, 1984. usled upale kičmene moždine, iste bolesti koju je od stresa nakon smrti sina dobio Aristotel Onazis.

Danas, ne samo da je Duško Radović ušao u udžbenike i da po njemu nose ime mnoge škole u Srbiji, već je i ustanovljena nagrada za najbolju knjigu dečije proze ili poezije, a i jedno od najboljih dečijih pozorišta u Beogradu nosi skromno ime po njemu, Malo pozorište „Duško Radović“.

Kao epitaf našim umetnicima ostavio je misao: Ne govorite ono što mislite, ako živite od toga šta govorite, za budućnost razvoja saobraćaja u Beogradu stanovnicima naše prestonice: Dok Metro dođe u Beograd, mnogi će ga sačekati pod zemljom, a svim ljudima koje je obuzela depresija kao posledica nezadovoljstva i nedostatka borbe usled teškog ekonosmkog i političkog života:

Sram vas bilo! Strašno ste glupi i nezahvalni! Nemojte mi samo pričati o tome šta ste sve zaslužili a niste dobili, jer ću vam ja lako pronaći šta ste sve dobili, a niste zaslužili! Život je lep! Mnogo lepši nego sto ste zaslužili! Uživajte u životu, kad ste već imali sreće da se rodite! Tako ste slučajno i lako došli do života, a toliko ste mu pronašli mana! Ko ume da se raduje, ima čemu da se raduje! A ko ume da pati, često pati i bez razloga! Ako vas novac opseda, ako patite zbog toga što niste bogati, izračunajte i sami koliko miliona dolara vredi samo jedno vaše oko!