Uverenje da je čovek kročio na Mesec toliko je snažno ukorenjeno u nama da nas svaka sumnja u istinitost tog događaja skoro vređa. Da li zbog urođene želje za istraživanjem nepoznatog, za osvajanjem novih prostora i teritorija ili prosto bespogovorno verujemo u ono šta nam kaže mala kutija u kojoj žive ljudi, opšte poznata kao TV aparat, ali to je postala svojevrsna dogma i podstrek sledećim generacijama da streme dalje a mali dečaci su promenili svoje želje šta će biti kada porastu, od vojnika, vatrogasca ili policajca u pilote i astronaute.

I dok su Amerikanci slavili svoje heroje, a Rusi samo slegali ramenima, ostatak sveta je pobedonosno gledao u nebo i kladio se kada će se krenuti dalje. Sada, 40 godina od tada, niko drugi nije kročio na nama najbliže nebesko telo, a o osvajanju sledećeg postoje samo teorijske analize i proračuni. Postoje mnoga uveravanja, iznošene su mnoge analize i dokazi da je to ipak samo jedna velika prevara Amerike i NASA. Sve je počelo da se dovodi u sumnju nakon jedne izjave Nila Armstronga novinaru Bartu Sibleru (Bart Winfield Sibrel) 9. septembra 2002. godine na jednom prijemu u Beverli Hils hotelu. ’’Nemojte me ništa pitati i ja vas neću lagati’’. Tada je drugi čovek na Mesecu, Baz Oldrin, odbio da se zakune nad Biblijom da je hodao po Mesecu i fizički napao Siblera kada ga je ovaj nazvao lažovom i prevarantom.

Tada su počela javna sumnjičenja u istinitost najvećeg uspeha čoveka u osvajanju svemira. Počev od famoznog snimka Nila Armstronga kako napušta svemirsku kapsulu. Ako je on prvi čovek na mesecu, ko je načinio taj snimak? NASA kaže da je aparat bio na nekom uređaju koji je slikao izlazak. Ako se zna da je daljinsko upravljanje uspešno počelo da se koristi tek 20 godina kasnije, ko je usmerio uređaj u željenom pravcu? Ili se kapsula spustila milimetarski precizno baš ispred objektiva aparata? Svi astronauti su na svom odelu imali statične kamere koje su slikale ono ispred astronauta. Znači, nije bilo ’’nišanjenja’’ kroz okular, već se okretalo celo telo u smeru predmeta ili predela koji se želelo slikati. Interesantno je da su svi snimci precizno odrađeni, objekat je uvek bio u centru slike fantastično kadriran. Pravi uspeh ako se uzme u obzir kretanje na Mesecu bez gravitacije. To je bilo skakutanje, a ne kretanje. NASA je odgovorila da su aparati slikali samo za vreme stajanja astronauta a da su ovi bili vrhunski obučeni za upotrebu istih.

Sledeća sumnjiva i neobična stvar je u vezi neba na slikama. Pa gde su zvezde? Niti jedna jedina se ne vidi, a Mesec nema atmosferu koja bi možda bila oblačna i ne dozvoljavala da se vide. Planinari koji su osvajali Himalaje pričaju kako je pogled na noćno nebo puno zvezda nešto najlepše što se može videti na Zemlji. A na 8,848 metara još uvek ima atmosfere, za razliku na 0,000 metara visine na Mesecu. Međutim na slikama, Mesečevo nebo je crno kao ugalj. NASA na ovo nema odgovor. Mesečev modul je bio težak 17 tona, i imao je izuzetno jake raketne motore koji su mu omogućili bezbedno spuštanje na Mesec. Ni na jednoj slici gde se vidi modul, ispod njega nema tragova sagorevanja, što bi raketni motori sigurno ostavili. Sa druge strane 17 tona nije ništa za kranove koji podižu mnogo veću težinu bez problema. Ovde na Zemlji. Još jedna stvar se navodi kao nemoguća i dokaz o prevari. Na slikama postoji velika nelogičnost u vezi senki na tlu koje daju astronauti. Po senkama, izvor svetlosti, tj Sunce, se nalazi iza astronauta, što bi automatski značilo da je suprotna strana astronauta u mraku. Međutim vidi se i najmanji detalj na skafanderu, koji je osvetljen veoma dobro.

Nabrajanja se mogu nastaviti u nedogled, od vijorenja američke zastave u vakuumu svemira gde nema vetra, preko tankog zaštitnog sloja Apola 11 protiv radijacije u tzv Van Alenovom Pojasu (Rusi su rekli da uopšte ne planiraju misije na Mesec jer nemaju načina da zaštite posadu od radijacije prilikom prolaska kroz njega), preko toga da je za razvoj jednog borbenog aviona, od crteža do praktične upotrebe, potrebno najmanje 15 godina a NASA je lansirala uspešan modul za samo 8, pa do toga da je računar u Apolu 11 imao ''čak'' 32k memorije i uspešno izlazio na kraj sa svim procedurama za vreme trajanja misije. Amerikanci su uprkos tome otišli na Mesec, pomoću štapa i kanapa.

Šta bi bio razlog ovoj prevari, ako su skeptici u pravu? Pa zamislite samo užas Amerikanaca, kada su Rusi poslali prvi satelit u orbitu, a za njom i prvog čoveka u svemir. Šta god Amerikancu uradili posle toga, uvek bi bili samo drugi koji su to isto uradili. Jedina stvar koja im je mogla spasiti povređeni ponos je bio Mesec. Samo dva meseca od leta Jurija Gagarina u svemir, Američki predsednik Džon Kenedi se, 25. maja 1961. godine, ispred oba doma Kongresa obavezao da će do kraja decenije Amerikanci leteti na Mesec. I oni su poleteli, sleteli i vratili se živi i zdravi. Sada čekamo da sledeći predsednik neke države to isto obeća, pa da opet gledamo prenos uživo.