Solon je po svom povratku iz Egipta 561.god.pne zapisao priču koju je čuo od nekog čuvara hrama u Donjem Egiptu, o potonulom carstvu kome je Egipat dugovao pismo i jezik. Ta priča i ne bi bila toliko značajna da je nije jedan filozof (a ko bi drugi zakuvao celu stvar ako ne filozof) objavio u svojim dijalozima. Reč je o Platonu i delima ''Timaeus'' i ''Critias''. U ovim delima on opisuje ranu istoriju Grčke, njen sukob sa Atlantidom i društveno i državno uređenje same Atlantide. On govori da se to desilo pre 9000 godina, znači IX do X veka pne, kada je Atlantida rešila da zarati sa ostatkom sveta. Po Platonu Atina je, naravno, bila na čelu vojske ostatka sveta koja je pobedila Atlantiđane i sprečila je da se raširi po Sredozemlju. Tada je zatutnjao strašan zemljotres koji je potpuno uništio Atlantidu i zbrisao je sa lica zemlje. Naravno, Grcima i ostatku sveta koji se zatekao blizu nije ništa bilo. Sačuvali su ih moćni grčki bogovi, kako da ne. Na drugu stranu to, što u to vreme, koliko traje pisana istorija sveta, nije zabeležen ni jedan katastrofalan događaj koji bi uništio celu jednu civilizaciju, a da pri tom ne pogodi ni jednu drugu u okruženju. Razlog da se sumnja u Platona je i osuda i negiranje čak i njegovog učenika Aristotela. Ne zaboravimo, obojica su bili filozofi.

Bilo kako bilo, ljudi oduvek nagađaju stvarnu lokaciju Atlantide. Od Sredozemnog mora (Krit, Sicilija, pa čak i Španija) preko Atlantskog okeana (Azorska ostrva, centar Atlantika, Karipsko more) pa do Meksika. Da kažem i to da ima onih koji sumnjaju čak i na Aziju, na prostoru Indonezije. Nebrojano mnogo avanturista je plovilo aktuelnim područjima, ispitivalo sonarima morske dubine, čak je i Žak Kusto sa svojim brodom ''Calipso'' tragao za bilo kakvim materijalnim dokazom o postojanju Atlantide. I uvek bezuspešno. Interesantno je, da kad god se prašina oko nje malo slegne i smanji broj traganja, Atlantida se surovo našali sa nama i podstakne vatru. Tek da nas malo razdrma. Posle II svetskog rata niko nije ni razmišljao o Atlantidi, a onda kao grom iz vedra neba, ruski časopis ''Sputnjik'' objavljuje da je američki brod za okeanografska ispitivanja pronašao na dnu okeana oko 1500 kg čudnih krečnjačkih ploča prečnika 15 cm za koje se dokazalo da su stare oko 12.000 godina, da su napravljeni ljudskom rukom i na površini zemlje. I baš Rusi da otkriju taj podatak, jer su Amerikanci to zaboravili da spomenu. I posle nekoliko godina traganja, opet odustajanja i prihvaćanja da je sve to ipak premalo dokaza da bi se nastavilo dalje. Do sledećeg otkrića i sledeće generacije koja nastavlja putem svojih predaka, i sa ne većim uspehom. Kako stvari stoje, sa moje tačke gledišta, uvek je bilo više dokaza da se ne može dokazati, nego da se može potvrdi postojanje Atlantide.

Sa druge strane, ne mogu a da se ne zapitam, kako je moguće da se u relativno isto vreme, na geografsko dalekim lokacijama pojave takve sličnosti među narodima koji, ne samo da se nisu poznavali nego nisu ni čuli jedan za drugi: astrologija u Srednjoj Americi i Egiptu je bila razvijena i tačna skoro do savršenstva; igra loptom ''pelota'', koju Baskijci igraju od pamtiveka igra se isto kao u Meksiku (sa tim što dokazi o toj igri u Meksiku postoje i pre Kolumba); u svim narodima sveta postoji priča o potopu koji se desio u takoreći isto vreme – pre 12000 godina. Da ne zaboravimo identične piramide Acteka, Maja, i Egipćana su bile čuda arhitekture u to vreme. Kako se sve to našlo na raspolaganju ljudima u tom ranom stadijumu ljudske civilizacije? Da li je to ipak nasleđe Atlantide ili smo to pak dobili od nekog razvijenijeg oblika društva, ali ne sa zemlje nego iz svemira? Možda i saznamo odgovore, jednog dana. Možda.