Srž njegovog dela je ideja da se čovečanstvo mora posmatrati u širem kontekstu, te da svoje pretpostavke ne smemo zasnivati na tome kako su ljudi iz razičitih grupa prošli u istoriji. Sudbne naroda retko imaju veze sa njihovim urođenim sposobnostima, a mnogo više zavise od kompleksnih uticaja životne sredine i geopolitičkih sila.

„Svi znamo da je istorija tekla veoma različito za narode iz raznih delova sveta. Za 13000 godina od kraja poslednjeg ledenog doba, neki delovi sveta su se razvili u industrijalizovana društva, drugi u polupismene poljoprivredne zajednice, dok su treći ostali u stadijumu sakupljača sa kamenim oruđem. Iako ove razlike predstavljaju najosnovnije činjenice svetske istorije, razlozi njihovog nastanka su još uvek kontroverza.

Zašto su se kapital i moć rasporedili na ovaj način? Na primer, zašto Indijanci, Afrikanci i Abordžini nisu pokorili, desetkovali ili istrebili Evropljane ili Azijce?

Istorija interakcija između različitih naroda je ono što oblikovalo savremeni svet kroz osvajanja, epidemije i genocid. Ove kolizije su stvorile odjeke koji ne zamiru ni nakon mnogo vekova i aktivno se nastavljaju u nekim od najproblematičnijih područja u svetu danas.”

Džared Dajmond je studirao na Kembridžu i Harvardu, a 1968. godine je postao profesor psihologije na Medicinskom fakultetu čuvenog UCLA univerziteta. Od detinjstva je bio zaljubljenik u ornitologiju i ekologiju, pa je svoj profesionalni put nastavio u polju istorije životne sredine. Istraživanje evolutivne biologije odvelo ga je u Novu Gvineju, gde je nakon tri decenije rada osporio uobičajene društvene predrasude:

„Nemojte poistovećivati civilizaciju i uspon civilizacije sa srećom. Utisak da je plemenski lovac - sakupljač u odnosu na stanovnika razvijene države jadan, potpuno je pogrešan. Kretanje koje je ljudska civlilizacija imala tokom poslednjih 13000 godina nije put ka ljudskoj sreći, niti je odustajanje od života plemenskog lovca u korist života u čeličnim gradovima napredak. Moj lični utisak, koji sam stekao podelivši svoj život između metropola Sjedinjenih država i sela Nove Gvineje, je da se blagoslovi civlizacija mešaju.”

Proučavajući društveno okruženje i obazovne mogućnosti koje oblikuju intelektualna bića, Dajmond tvrdi da je pojam inteligencije u zapadnjačkoj perspektivi ne samo iskrivljen, već potpuno izopačen. Svi poznati testovi inteligencije bazirani su na kulturološkom učenju, a ne urođenim sposobnostima. On piše:

„Moj stav o ovim kontroverzama zasnovan je na radu dugom 33 godine sa netaknutim društvima Nove Gvineje. Od samog početka, impresionirala me je njihova viša inteligencija, posvećenija pažnja, kvalitetnija izražajnost i veća zainteresovanost za ljude oko sebe od prosečnog Evropljanina ili Amerikanca. U neki poljima, poput formiranja mentalne mape nepoznatog okruženja, pokazuju nemerljivo više sposobnosti od zapadnjaka. Naravno, daleko lošije obavljaju zadatke za koje su zapadnjaci obučavani od detinjstva i zato deluju tupo ako ih izmestite u razvijene gradove. Sa druge strane, ja sam konstantno bio svestan koliko se tupo ponašam u njihovom okruženju, iznova pokazujući svoju neposobnost da pratim tragove u džungli ili u trenutku podignem sklonište, što je svako njihovo dete bez napora umelo da uradi.”

U knjizi Mikrobi, puške i čelik: sudbine ljudskih društava, Dajmond navodi dva razloga zašto smatra da je inteligencija kod pripadnika nerazvijenih ljudskih društava bolje napredovala. Prvo, evropske kulture su potrošile hiljade godina u gusto naseljenim oblastima, gde su glavni uzrok smrti bile epidemije zaraznih bolesti. Vlast i zakon su držali nasilna ubistva na relativno niskoj stopi. Sa druge strane, plemenska društva u Novoj Gvineji su previše retka da bi se razvile ozbiljne epidemije, a primarni uzroci smrti su bili ubistva, nesreće i ratovi. Inteligentniji ljudi su bili skloniji da ove nesreće izbegnu, prenoseći svoje gene na sledeće generacije. Drugi razlog je mnogo bliži savremenom društvu:

„Deca u modernim zapadnim društvima provode previše vremena u pasivnoj zabavi. U prosečnoj američkoj porodici, televizija se gleda sedam sati dnevno. Nasuprot tome, deca Nove Gvineje nemaju tehnološke mogućnosti za pasivnu zabavu, pa svaki trenutak budnosti provode u aktivnoj socijalizaciji. Sve studije razvoja deteta naglašavaju ulogu stimulacije u mentalnom razvoju i naglašavaju opasnost od intelektualnog zaostajanja usled nedovoljne stimulacije. Ovaj efekat ukazuje na postojanje jake ne-genetske komponente u pretpostavljenoj superiornoj prosečnoj mentalnoj funkciji dece iz Nove Gvineje. Uz urođenu genetsku prednost u odnosu na zapadnjake, oni su uspešniji u begu od razornih razvojnih ograničenja pod kojima deca u industrijskim društvima sada odrastaju.”

Pišući svoju knjigu 1997. godine, Dajmond nije mogao da pretpostavi kakve će se sve, po inteligenciju razvojno štetne, digitalne tehnologije pojaviti u novom milenijumu. To ni po čemu ne umanjuje značaj njegovog dela, već upravo ukazuje na to koje su nas kulturološke sile dovele tu gde smo sada. Knjiga Mikrobi, puške i čelik: sudbine ljudskih društava predstavlja pravo otkrovenje i pruža uvid u sve očigledne i nevidljive snage koje oblikuju naš svakodnevni život. Napredak tehnologije koji se dogodio u međuvremenu daje nam zanimljivu mogućnost da sami dopunimo neke važne perspektive i preispitamo predrasude koje prožimaju današnji svet.