Mesto gde je prestala ljubav Olinke Vištice i Dražena Grubišića, u kome će zauvek kao eksponat stajati mali beli zec na navijanje, danas predstavlja kutak u kome se simbolično okupljaju sećanja na završene ljubavi. Ovo dvoje ljudi su prekinuli jednu, ali započeli novu vezu kao osnivači i kustosi „Muzeja prekinuth veza” u kome stalnu postavku čine predmeti koji su nekada služili kao amajlija, a danas predstavljaju simbol prekinute ljubavi.
Ovo glačalo je izglačalo moje vjenčano odelo. Od svega je ostalo samo glačalo.
Stavanger - Norveška
Olinka i Dražen su, nakon razlaza, odlučili da sve predmete koji ih podsećaju na propalu ljubavnu vezu izlože sa konceptom da se iz prekida stvori nešto pozitivno. Ovakav način oslobađanja od emocioalnog sloma je uskoro zamenio brojne tablete za smirenje. Svako sa svojom pričom, ljudi su počeli da donose predmete od kojih je nastala prvo putujuća izložba a potom i muzej u kome je sve ilustrovano pravim ljudskim pričama, mesto gde se pokušava zaustaviti trenutak i uspomene. Venčanice iz propalih brakova, fotografije razočaranja, slomljena srca ali i retrovizori, su samo deo postavke nastale od onoga što je nakad bilo lepo, a nakon prekida postalo nešto što nas muči. Kada se neka veza završi, prva želja ostavljene osobe jeste da se otarasi svih stvari svoje bivše, propale ljubavi. Ovaj muzej u Zagrebu, radi suprotno, vlasnici ovog zdanja ohrabruju ljude da sačuvaju ova sećanja i da ih izlože.
Projekat je originalan po tome, što svaki posetilac može učestvovati u kreiranju muzejske postavke time što će doneti neki predmet (ili više njih) koji ga podseća na raskid veze. Uz predmet potrebno je i kratko objašnjenje o tome šta on simbolizuje.
Glupi frizbi kupljen u „Sve za 99,99” je bio brilijantna ideja mog dečka, poklon za drugu godišnjicu veze. Očigledno je poenta bila u tome da svaki put kada dođe na neku sjajnu ideju, dobije frizbijem preko face. S obzirom na to da je veza dobila titulu eks, frizbi će ostati u muzeju kao lepo sećanje negativne energije izbačene iz mene. Ako neko poželi, može slobodno posuditi, glupi frizbi.
Muzej je koncipiran kao vremeplov jedne veze. Prvi deo je posvećen nagoveštaju ljubavi i ljubavi na daljinu. U njemu se nalazi bicikl iz Zagreba, kofer iz Beograda, cipele sa filipina i još mnogo toga što predstavlja tobogan osećanja a simbolizuje putovanja i daljinu. Nakon poziva na putovanje sledi strast. Eksponate, koji ozbiljno ili na ironičan način govore o strasti i ekstazi, u drugom delu ove postavke skriva zavesa. Treći deo je posvećen trenucima kad nastanu problemi, izlivi ljubomore, nepoverenje i kada se javi bes. U ovom delu svoje mesto je našla jedna sekira iz Berlina kojom je rascepan nameštaj bivše devojke nakon razočarenja i patuljak koji je leteo u šoferšajbnu jednog automobila.
Četvrti deo je mesto koje govori da veza ne mora da bude prekinuta zato što je ljubav prestala. U ovoj prostoriji se svi rasplaču zato što se u njoj čuvaju delovi onih priča koje je razdvojila smrt. „Govorio si mi o ljubavi i svaki dan poklanjao male poklone. Ovo je samo jedan od njih – ključ do srca. Zaludeo si me, a nisi hteo spavati sa mnom. Shvatila sam koliko si me voleo tek kada si umro od AIDS – a“.
U početku su imali četrdesetak predmeta iz propalih veza prijatelja i poznanika a tokom 6 godina postojanja prikupili su ih preko hiljadu iz više od 20 zemalja, sa više kontinenata i različitih kultura. Trenutno svoje mesto u muzeju ima i Nagrada Kenneth Hudson, koju su dobili za inovativnost.
Čudno, ali iz ovog muzeja ljudi ne izlaze tužni. On je neka vrsta spomenara u kome su sećanja na lepe bivše veze, kao i podsetnik zašto one koje imamo sada ne treba slati u muzej, već ih sebično čuvati kod kuće.
„Postoje tumačenja ljubavi na svim jezicima i nije nađeno nijedno mudrije od ovog:
Postoji mesto gde ljubav počinje, i mesto gde ljubav prestaje.“
Karl Sandberg
