U knjizi Sindromi ograničeni kulturom (The Culture-Bound Syndromes), psihijatri Ronald Simons i Čarls Hjuz navode skoro 200 sindroma, ali i iznose dilemu da li se psihopatološki sindromi u različitim kuturama mogu smatrati posebnim oboljenjem povezanim sa tom kulturom, ili su samo različita (najčešće dramatičnija) manifestacija poznatih oboljenja uzrokovana etničkim nasleđem.

Lanti i Latah

Na Filipinima, kada osoba ispoljava karakterističan niz simptoma (groznica, grčevi u želucu, nemiran san, dugotrajna potištenost, promene na koži), mnogi lokalni lekari će kao dijagnozu postaviti lanti. Ovaj termin pretpostavlja da je oboljenje nastalo tako što se osoba nedavno šokirala ili bila uplašena. Lanti zapravo objašnjava sindrom nastao kao posledica pretrpljenog trenutnog straha.

Sličan sindrom se sreće i u malezijskoj i indonežanskoj kulturi, gde se dijagnozom latah opisuje osoba koja pokazuje drastičnije simptome od normalne populacije u okolnostima akutnog straha. Latah osobe u ovim kulturama imaju priznat viši nivo manifestacije straha i u najbanalnijim situacijama prepadanja, poput iznenadnog pojavljivanja neke osobe ili neočekivanog obraćanja. U trenutku kada su uplašene, one ispoljavaju iracionalno ponašanje, od izgovaranja nepovezanih ili neprimerenih rečenica, imitacije pokreta ljudi iz okoline, ili bespogovornog praćenja naredbi koje im se nametnu.

Amok

Amok, ili „jurišni amok” predstavlja psihički poremećaj kojeg karakteriše depresija, nakon koje sledi manična potreba za ubistvom. Zapadnoj kulturi je prvi put postao poznat kroz dnevnike Kapetana Kuka, koji je opisivao brutalno ponašanje malezijskih plemena tokom ubilačkog divljanja. Nakon krvavih pohoda, u kojima bi stradalo više desetina ljudi, počinioci su doživljavali selektivnu amneziju i negirali učešće u ubistvima. Sličan fenomen je zabeležen i kod urođeničkih plemena na Filipinima, Laosu i Papua Novoj Gvineji. Zanimljivo je da se u tim kulturama ubilački pohodi smenjuju sa periodima gotovo meditacijskog mira. Amok je danas priznato psihijatrisko stanje (DSM-IV) koje se manifestuje najtežim oblikom agresije počinjene naizgled „iz čista mira” i tesno se povezuje sa psihozom, poremećajima ličnosti, bipolarnim poremećajem i sl.

Kuru

Smrtonosno oboljenje nervnog sistema čoveka, po manifestacijama najsličnije Krojcfeld-Jakobovoj bolesti (bolest ludih krava), prvi put je zabeleženo u plemenu Južni Foré na istoku Nove Gvineje početkom XX veka. Tokom 1950-tih, broj mladih žena starosti 20-30 godina koje su podlegle ovoj bolesti je postao zabrinjavajući. Baveći se problemom na svoj način, plemenske vlasti su propisivale strogo poštovanje zaštite od veštica, koje su, kako se smatralo, koristile ovu zaraznu magiju. Opsesivno čišćenje kuća i uništavanje svojih isečenih noktiju i kose da bi se sprečilo veštičarenje nije urodilo plodom, pa je dozvoljen pristup australijskom timu lekara koji je trebalo da utvrdi poreklo bolesti. Isključen je nasledni faktor, a testovi zemljišta i rastinja nisu ponudili odgovor. Autopsija žrtava je ustanovila da je faktor rizika zapravo kanibalizam, jer su se zaražene ćelije pre manifestacije oboljenja zadržavale u mozgu ljudi i do 40 godina. Kako su kanibalizam praktikovale uglavnom žene plemena Južni Foré, jer su muškarci smatrali takvu ishranu slabom i jeli uglavnom svinjsko meso, najveći broj žrtava se i nalazio među ženama i decom. Sa zabranom kanibalizma i ukidanjem tradicije komzumiranja svojih preminulih rođaka, broj obolelih se rapidno smanjivao. Smatra se da će oboljenje kuru biti iskorenjeno sa generacijom rođenih nakon 1950. godine.

Hikikomori i taijin kyofusho

Termin koji se prevodi kao „povlačenje” opisuje mlade ljude sa poremećajem koji karakteriše ekstremna socijalna izolacija, ponekad do te mere drastična da osoba godinama ne napušta svoju sobu. Iako nije rezervisan samo za japansku kulturu, u njoj je veoma izražen pa preko milion mladih Japanaca između 20 i 30 godina, uglavnom muškog pola, pati od ovog poremećaja. Hikikomori obično nastaje nakon nekog životnog promašaja, poput napuštanja škole, otkaza na poslu ili emotivnog raskida, i uvek je praćen dubokim osećajem stida. Takahiro Kato, psihijatar specijalista za hikikomori, navodi da japanska kultura u kojoj dominira sekentei, potreba da očuvanjem časti i poštovanja, predstavlja najveći okidač za pojavu ovog poremećaja.

Sindrom sličan hikikomoriju je i taijin kyofusho, stanje ekstremne uznemirenosti u socijalnim kontaktima izazvano najčešće umišljenim osećajem ličnih fizičkih nedostataka. Negativne samoprocene u ovom poremećaju su širokog spektra i variraju od nesigurnosti u svoj izgled, miris tela, glas i sl.

Vindigo psihoza

Mentalni poremećaj koji pogađa Severne Algonkijane, grupe indijanaca (Čipava, Odžibva i Kri) koji žive u okolini Velikih jezera na granici SAD i Kanade, odlikuje se nedostatkom apetita, mučninom i povraćanjem. Praćen je strahom da će se osoba pretvoriti u Vindiga, mitološko biće koje ljudima srce pretvara u led i navodi ih da jedu svoje bližnje. Moderna medicina bi ovo oboljenje mogla dijagnostikovati kao paranoju zbog prisustva iracionalnih osećanja, ali je ono u ovom obliku usko specifično samo za pomenuta indijanska plemena. Nesumnjivo je izazvano socijalnim nedaćama, tokom dugih i hladnih zima, kada zalihe hrane i ogreva u brvnarama počinju da nestaju. Strah od preobražaja u Vindigo čudovište je zapravo strah od gubitka ljudskog dostojanstva i samokontrole.

Lista sindroma koji kao uzrok imaju kulturološke obrasce se stalno dopunjava i nije ograničena na stare kulture i prevaziđena društvena uređenja. Njihovo poznavanje predstavlja veliku pomoć u tretmanu poznatih oboljenja, čiju kliničku sliku mogu da izmene i učine je teško prepoznatljivom.

Sa druge strane, neki od ovih sindroma su veoma zanimljivi i opštoj populaciji, poput fenomena Pariskog sindroma, koji pogađa japanske turiste tokom posete ovoj evropskoj metropoli i manifestuje se deprersonalizacijom, tahikardijom i anksioznoću, nastalim kao posledica preteranog ushićenja, ali i razočarenja usled nerealnih očekivanja od „grada svetlosti”.

Jedno od zanimljivijih stanja je i Sindrom divljeg čoveka (Gururumba) koje potiče iz Nove Gvineje i prati ga potreba da se iz komšijskih domova kradu beznačajne sitnice koje oboleli smatra izuzetno vrednim, pa ih krije na najneverovatnijim mestima kao lično blago. Nakon nesvesne kleptomanske epizode, oni se ne sećaju ni da su stvari uzeli, niti gde su ih sakrili.

Dokaz da nam moderno doba neće uskratiti nove psihološke sindrome povezane sa kulturom je i Kuvad sindrom, ili muška fantomska trudnoća koja pogađa buduće očeve u razvijenim zemljama sveta. Njegov uzrok je moderan način života, velika uključenost očeva u odgoj dece i duboka psihološka povezanost sa trudnom suprugom, što se manifestuje nizom simptoma, od blagih jutarnjih mučnina i poremećaja sna do manje zabavnih, poput značajnog povećanja težine i obima struka.