Na današnji dan, 25. aprila 1915. godine, izvršeno je iskrcavanje savezničkih snaga na poluostrvo Galipolje u I svetskom ratu, kao deo velike i ambiciozne Dardanelske kampanje za zauzimanje Carigrada i stavljanje važnog moreuza pod Britansku kontrolu. Bosfor i Dardaneli, dva dugačka kanala izmedju Evrope i Male Azije su posle Gibraltara i Malte, najvažnije strateške tačke u Sredozemnom moru. Jedini prolaz između Crnog i Sredozemnog mora i spoj Evrope i Male Azije, oduvek je bio meta interesovanja velikih sila sa kraja XIX veka. Britanski Vajthol (Whitehall) je razmatrao planove za takav poduhvat više puta od 1904. do 1911. godine, ali su vojska i mornarica uvek bili protiv toga.
U toku I Svetskog rata, kada je 2. januara ruska vojska zbog teškog stanja na Kavkaskom frontu protiv Turske zatražila pomoć od svojih zapadnih saveznika, probudile su se stare težnje ka Dardanelima. Kao jedini plovni put između Crnog i Sredozemnog mora bio je direktna veza sa ruskom mornaricom u Crnom moru i omogućavao je lakše snabdevanje ruskim saveznicima na istoku i saradnju u eventualnim zajedničkim operacijama u sredozemlju i na Bliskom istoku. Stalna prisutnost i kontrola ovog područja je saveznicima značila i zbog kontrauticaja Centralnim silama na Balkanu. Britanci su se takođe nadali da bi pobedom nad Turskom primorali neutralne Balkanske države (Bugarska, Rumunija i Grčka) da stupe u rat protiv Sila osovina. U krajnjem slučaju, kako je rekao britanski ministar spoljnih poslova Edvard Grej (Edward Grey), prisutnost moćne flote u tom području, u srcu Otomanskog carstva mogla je dovesti do državnog udara u Carigradu, što bi moglo dovesti do istupanja Turske iz rata i vratiti joj raniju neutralnost.
Glavni pobornik ove kampanje je bio tadašnji prvi lord u Admiralitetu Vinston Čerčil (Winston Churchill), uprkos savetima Žozefa Žafra (Joseph Joffre), glavnokomadujućeg francuske vojske, da ne treba koristiti mornaricu sve dotle dok ona koristi trupama na Zapadnom frontu. Čerčil je poslušao svoje savetnike koji su ovakvu akciju klasifikovali kao rizičnu, ali isplativu i moguću operaciju, i naredio da se odmah pristupi planiranju i izvođenju invazije na Dardanele. Izabrano je 6 britanskih i 4 francuskih zastarelih borbenih brodova, koji nisu mogli da učestvuju u pomorskim operacijama protiv modernijih brodova Nemačke i Austro-Ugarske, i veliki kontingent u Egiptu pod komandom generala ser Jana Hamiltona (Ian Standish Monteith Hamilton), kao podrška floti kada se ova probije kroz kanal. Akcija je počela 16. februara, bombardovanjem turskih položaja, ali je istog dana prestala zbog lošeg vremena sve do 25. februara. Dejstva su nastavljena opet par dana, pa prestala zbog novog lošeg vremena koje je trajalo sve do 18. marta. Mornarica nije uspela da bitno ošteti utvrđene položaje, a sa druge strane turska obalna artiljerija i gusto postavljena minska polja su doveli do toga da su 3 broda potonula, a još 3 teško oštećena, pa je mornarica obustavila sva dejstva zaključivši da je uspeh nemoguć bez pomoći kopnenih snaga.
Invazione snage su se okupile kod ostrva Lemnos, i počele iskrcavanje na Galipolju na 3 mesta. Kod Kejp Helesa (Kape Heles) kontingent britanskih kopnenih i mornaričkih divizija, na ANZAC plaži (ANZAC Cove) kontingent Australijsko-novozelandskih trupa, i kod Kum Kalea (Kum Kale) francuska brigada koja je kasnije povučena. Komandu nad ovom operacijom je imao general ser Jan-Hamilton, a njegov protivnik je bio nemački general Oto Liman fon Sanders (Otto Liman von Sanders) na čelu 5. turske armije. Britanski plan operacije je bio taj, da ANZAC (Australijsko-novozelandski armijski korpus) prvi stupi na tursko tlo i da svojim nastupanjem omogući nesmetano iskrcavanje Britanaca i njihovo utvrđivanje. Australijanci su pošteno odradili svoj deo posla, jurišajući sa svojih položaja na dobro utvrđene turske položaje kojim je komandovao turski major Mustafa Kemal, kasnije poznat kao Ataturk i budući predsednik Turske. Masakr koji su Australijanci doživeli graniči se sa onim na Zapadnom frontu, jer su u pravcu njihovih nastupanja bili brisani prostor od 200 metara i više mitraljeskih gnezda na višem tlu.
Turska protivofanziva koja je usledila 19. maja je zamalo uništila sva nadanja u uspeh dalje operacije. Preko 40 hiljada turskih vojnika se pripremalo za napad na 17 000 Australijanaca, ali je njihove pripreme dan pre toga opazio britanski izviđački avion i upozorio saveznike na njih. Napad koji je usledio u ranu zoru, dočekan je jakom vatrom topova sa brodova i sa kopna, i koncentrisanom vatrom pešadije, koštao je Turke 13 hiljada mrtvih i ranjenih, dok su Australijanci imali samo 160 mrtvih i 468 ranjenih. Otomanski gubici su bili toliko veliki, da je britanski oficir za vezu, obaveštajac Obri Herbert (Aubrey Nigel Henry Molyneux Herbert) organizovao prekid vatre da bi obe strane sahranile svoje mrtve i zbrinule ranjene. U tom kratkom periodu, desila se situacija da su vojnici zaboravili da budu protivnici i pomagali svima kojima je pomoć trebala, slično Božićnom primirju 1914. godine na Zapadnom frontu.
Status quo na Galipolju se držao mesecima, jer savezničke trupe nisu imale snage da probiju tursku odbranu. Redovne popune trupa su bila manja nego gubici koje su vojnici trpeli, a mali napredak koji je ostvaren nije pravdao ni gubitke ni troškove operacije. Zadnji veliki talas pojačanja je došao 6. avgusta u zalivu Suvlaj (Suvlai Bay) ali se i on odražo samo na početnim mestima. Do septembra 1915. godine bilo je svima jasno da bez novih velikih pojačanja nema nade za odlučujuće pobede, pa su britanske vlasti odlučile da opozovu Hamiltona i zamenile ga generalom ser Čarlsom Monroem (Charles Monro). Čim je sir Čarls stupio na dužnost, odmah je preporučio prekid svih operacija i povlačenje trupa. Njegov savet je podržao i državni ratni sekretar lord Kičener (Horatio Herbert Kitchener), kada je novembra 1915. godine posetio Galipolje. Ova teška i obimna operacija je izvedena u više faza i završena je 9. januara 1916. godine.
Sve u svemu, rezultat iskrcavanja u Dardanelima i na Galipolju je 205 hiljada britanskih žrtava, 47 hiljada francuskih i 250 hiljada na turskoj strani. Totalni neuspeh Dardanelske kampanje malo je ublažilo to što je na sebe privukla velike turske snage od ruskih trupa na Kavkazu. Kao razlozi neuspeha se navode loše rukovodstvo u nekim slučajevima, neispravna taktika, uključujući i potpuni nedostatak iznenađenja, neiskustvo trupa, neadekvatna oprema i akutno pomanjkanje artiljerijske municije. Kampanja je imala ozbiljnih političkih i diplomatskih posledica, pad ugleda ratne komande, ostavku prvog premijera H.H. Askvita, i Čerčilov premeštaj iz admiraliteta za komandanta bataljona na Zapadnom frontu. Posebno ogorčenje javnosti je izazvala priča koja je kolala u vrhu britanske komande, da su Australijanci jurišali dok su engleski oficiri nesmetano pili popodnevni čaj na svom delu fronta, ne javivši nikome da je njihovo iskrcavanje bezbrižno završeno.
Na današnji dan stotine Australijanaca, Britanaca, Francuza i Turaka se okuplja na mestu nekadašnje ANZAC plaže, gde je podignut spomenik svim žrtvama Galipoljske kampanje. Odaju počast nepotrebnim i besmislenim žrtvama na obe strane, i osećanju dužnosti i požrtvovanja koje su koštale života desetina hiljada vojnika. Na temu invazije Galipolja snimljena su dva filma, Gallipoli sa Mel Gibsonom iz 1981. godine, i The Water Diviner sa Raselom Krouom iz 2014. godine.
