Mašineriju te konstrukcije istražila je kolumnistkinja magazina New Yorker Maria Konikova u knjizi Igra poverenja: zašto nasedamo svaki put. Uzbudljiva psihološko-detektivska priča otkriva kako vrhunski majstori prevare manipulišu realnošću i na koji način za svoja zlodela koriste naša najčvršća ubeđenja, ona u koja nikada ne sumnjamo.

Ljudski um je sazdan od pitanja. Neka od njih su suštinska, tiču se smisla života i našeg mesta na planeti. Druga se bave pitanjima zdravlja i kvaliteta života. Neka zadiru u polje ljubavi i međuljudskih odnosa. Na mnoga od njih nemamo odgovore. Ta karika koja nedostaje je „Sveti gral” majstora prevare - oni imaju spreman narativ za pitanja religije i vere, poznaju principe lečenja svih bolesti, tehnike privlačenja ljubavi i prijateljstva, i magičnu formulu za uspeh i bogaćenje.

Igra poverenja počiva na samim osnovama ljudske psihologije. Prvi korak je identifikacija, ili upoznavanje žrtve; ko je ona, šta želi i kako je moguće zaigrati na kartu njenih želja? Za njim sledi stvaranje emotivne osnove, empatičan pristup kao temelj na koji će leći logika i ubeđivanje, tzv. konopac, koji nosi neoborive dokaze da se predložena šema mnogo puta pokazala kao uspešna. U fazi sloma koja sledi, žrtva već ima tendenciju da ubeđuje sebe u ispravnost predloženog koncepta i nesvesno dodaje nedostajuće delove slagalice. Majstori manipulacije često dodaju komponentu konspiracije, diskretno sugerišući žrtvi da ne deli sa okolinom svoj najnoviji angažman.

Za uspostavljanje konspirativnog odnosa postoji ogroman fundus alatki obmane, a njihov izbor zavisi od prilike i psihološkog profila žrtve. Nepoverljivom će biti sugerisano da će drugi iz ljubomore sigurno pokušati ga odgovore od sjajne ideje, pohlepnom da bi neko mogao da ga preduhitri, onom sa manjkom etike da je posao na ivici legalnosti i sl. Na kraju krajeva, svako je najbolji majstor u obmani svog uma. Kada jednom „zagrize”, žrtva prevarantu sama daje obiman materijal za dalju manipulaciju.

Reči „prevara je nastala kada je prvi nitkov upoznao prvu budalu” pripisuju se mnogim misliocima, od Voltera, Tvena do Sagana. Međutim, svedočenja prevaranata kažu da kada su u pitanju predviđanja ko je podložniji obmani, generalizacije lete kroz prozor. Osnovni prediktivni faktor na koji se oni oslanjaju su - okolnosti. Nije bitno ko smo, bitno je šta se u našem životu dešava u tom trenutku.

Ljudi čija je snaga volje oslabljena i emocionalni otpor istrošen, usamljeni, finansijski propali, oni koji se bore sa bolešću ili povredama, nedavno razvedeni ili ostali bez posla, čine kategoriju koja prolazi kroz velike životne promene praćene osećajem nemoći. To su okolnosti, tvrdi Konikova, kada u čoveku zaspi sposobnost zapažanja obmane i ojača osećaj poverenja. U izvesnom smislu, odrastao čovek se vraća u svoj najraniji razvojni period. Dete mora da veruje jačem od sebe, koji ga hrani, nosi i čuva, i u ranom detinjstvu nema instinkt koji upozorava da je neko tu da ga prevari. Očekivanje pozitivnog od interakcije sa drugim ljudima nas nikada u životu potpuno ne napusti, i to je dobra evolutivna tekovina, ali čovek na svojim i tuđim iskustvima uči da bude oprezan.

Teški periodi u životu čine da čovek postane podložniji obmanama koje nude rešavanje problema, duhovno vođstvo, ozdravljenje i sl.

Majstori obmane otkrivaju još jednu kategoriju ljudi koji lako postaju žrtve prevare. Prava poslastica za testiranje njihovog arsenala su ekstremni egocentrici. Oni, objašnjava Konikova, veruju da svi znaju ono što oni znaju, veruju u ono u šta oni veruju i vole ono što oni vole. To „egocentrično usidravanje” je prozor kroz koji majstori prevare sprovode fenomen poznat kao efekat kameleona, počevši od najbanalnijeg oponašanja izraza lica i gestova, do izgradnje poverenja na lažnim temeljima zajedničkih interesovanja, deljenja afiniteta ili animoziteta prema istim stvarima (politika, sport). Ništa ne deluje hipnotično na egocentričnu ličnost kao taj fenomen ogledala u kome je prepoznao sebi sličnog, makar i nakratko, jer i to je dovoljno da prevarant ostvari svoje ciljeve.

Knjiga Igra poverenja: zašto nasedamo svaki put, otkriva kako dva potpuno različita sistema koja upravljaju percepcijom stvarnosti, emocije i intelekt, sarađuju u igri poverenja. Prevara je zasnovana na mekim veštinama. Prevarant nas ne tera da bilo šta uradimo, ne krade, ne ucenjuje, ne preti. Suptilno balansira na limitima naše logike. On je samo saradnik u našim ličnim greškama i nepočinstvima. Neretko i sam ukazuje na moguće probleme u realizaciji plana. Naravno, u pravom trenutku. I to je deo igre povrenja.

Verujemo jer to želimo, verujemo jer nam nudi ono što nam treba - novac, ljubav, ugled, slavu, legitimitet, duhovnu podršku…

Iako je prevara najstarija igra, lako se uklapa u svet moderne tehnologije i izmenjenih društvenih okolnosti. Prevara cveta u vreme tranzicija kada se nove stvari tek upoznaju, a stare više ne zadovoljavaju potrebe. Revolucije, ratovi i politička previranja su najveći saveznici igre poverenja prevaranata, čiji uspeh tada počiva na osećaju nesigurnosti u svetu koji se menja pred našim očima. Na istom principu su zasnovane prevare iz doba zlatne groznice na Divljem zapadu, i one koje danas dobijamo u inbox svog računara od „advokata preminulog nepoznatog rođaka iz Argentine”. Zahtevi su isti, samo su se sredstva komunikacije promenila. Uznemirujući SMS od člana porodice u nevolji. Piramidalna igra razmene knjiga nakon koje vas zatrpaju literaturom religijskog kulta. Lažna poruka od bliskog prijatelja koji traži pomoć jer je opljačkan u inostranstvu. Astronomske kamate na štednju u fantomskim bankama. Lista bez kraja, od džeparoških banalnosti do sistemskih prevara koje mogu da nam upropaste živote.

Industrija prevare kroz vekove menja samo poslovni prostor. Njena tajna uspeha je uvek ista - oslanja se na one vrednosti u koje nemamo naviku da sumnjamo.