Biti ljubazan predstavlja zdravu naviku bez koje se ne može zamisliti pozitivna psihologija, jer uputiti drugome lepu reč ili mu podariti kulturan gest, nedvosmisleno u nama potpomaže psihičku stabilnost, jača samopoštovanje i stvara osećaj sreće.

Reč „hvala“ ne predstavlja samo odraz lepog manira kojim želimo da stavimo do znanja nekome da cenimo ono što je za nas učinio, već ona ima i psihološke prednosti ne toliko za primaoca, koliko za samog davaoca. Čak i samo posmatranje ljubaznog čina potpomaže lučenje oksitocina i dopamina, (hormona sreće) koji u organizmu stvaraju pozitivno emotivno stanje i pomažu u borbi protiv stresa.

Mada su neka istraživanja ljubaznost okarakterisala kao slabost, čak i mazohizam, ishitreno ih je uzimati za relevantna, jer u osnovi polaze od prisile. Činjenje koje proizilazi iz nametnutog autoriteta kojem moramo da se povinujemo i ispoštujemo zadatu normu ponašanja ne predstavlja ljubaznost, već strah, koji može ako dugo potraje da poprimi i atribute mazohizma.

Ljubaznost pre svega predstavlja svojevoljno ponašanje koje proizilazi iz ljubavi i poštovanja prema drugima, koje u nama javlja želju da budemo kulturni i brižni. Upravo zbog toga što nikada nije motivisana strahom, ona predstavlja sastavni deo pozitivne psihologije i značajno utiče na mentalno zdravlje svakog pojedinca.

Ljubaznost je kada se prema osobama za koje nismo emocionalno vezani ponašamo toplo i bižno, kao da ih volimo. Da li to znači da samo stvaramo privid ljubavi? Da. Da li smo zbog toga licemerni? Ne.

Ne možemo da osećamo iskrenu ljubav prema celom svetu, ali možemo da verujemo da su ljudi dobri pa se shodno tome prema njima lepo ponašamo. Kada neko sredovečnom komšiji pomogne da pređe ulicu, trudnoj rođaki ustupi mesto u prevozu, majci prihvati cegere iz prodavnice, ukućane i prijatelje pozdravi sa „dobar dan", govorimo o gestu učinjenom iz ljubavi, ali kada se na isti način ophodi prema svim drugim stranim licima, onda takvo ponašanje nazivamo ljubaznost. Da li je to farsa? Nije. Da li je to civilazijska tekovina? Da. Što su ljudi civilizovaniji, to su ljubazniji prema nepoznatima.

Reč je o drugačijem psihološkom mehanizmu koji se ne svodi na pravu ljubav, već stav o ljubavi poput hrišćanske agape u kojoj svi težimo da budemo voljeni i da volimo. Biti ljubazan je pre svega jedna zdrava navika, pa je kao takvu treba svakodnevno negovati.

Uvidevši globalnu važnost ovakvog ponašanja, 13. novembra 1998. je u Tokiju održana konferencija o ljubaznosti, kada je i donesena posebna deklaracija o toleranciji i prihvatanju različitosti, a ovaj dan je proglašen za Svetski dan ljubaznosti.

Iako se u Srbiji ovaj dan ne obeležava posebnim akcijama, imajte u vidu da kada nekome poklonite ljubaznost iz navike ili zabrinutosti, kreirate toplinu koja će zagrejati i najhladnije srce, zato:

• Dopustite automobilu iz sporedne ulice da se uključi u saobraćaj pre vas.
• Budite srećni i širite optimistično raspoloženje oko sebe.
• Tolerišite druge.
• Kada vam se neko obraća, nemojte mu upadati u reč.
• Udelite kompliment i mislite to što govorite. Na svakoj osobi možete pronaći nešto lepo.
• Mislite pozitivno. Kada vam se neko ne dopada, pokušajte da nabrojite bar 5 sličnosti sa vama.
• Kada je neko neljubazan, ignorišite taj čin sebe radi.

Setivši se da su najvažnije komponente ljubaznosti saosećanje, poštovanje i darežljivost, budite ljubazni uvek, a ne samo danas. Ljubaznost ne znači mnogo ukoliko predstavlja samo trenutni izbor ponašanja koji se čini određenim danima u godini, već bi ovakav način međuljudske komunikacije trebalo da postane lični stav i životno opredeljenje svakog pojedinca.

„Najbolji način da započnete dan jeste da pri buđenju razmislite na koji način biste tog dana barem jednog čoveka mogli obradovati”, Fridrih Niče