Američki hotelijer francuskog porekla Rejmond Ortež (Raymond Orteig) je 19. maja 1919. godine ponudio nagradu od 25.000 dolara, poznatu kao Ortežovu nagradu (Orteig's Prize), onome koji u roku od 5 godina prvi obavi let iznad Atlantika između Njujorka i Pariza. Kako je prošlo pet godina a niko nije ostvario taj podvig, Ortež je produžio rok svestan brzog napretka vazduhoplovne tehnologije. Nagrada je privukla veliki broj tada već iskusnih pilota i bogatih finansijera. Među njima je bio i Čarls Lindberg (Charles Lindbergh) 25-ogodišnji mladić koji se prijavio među poslednjima.

Lindberg je u to vreme bio nedovršeni student koji je nakon druge godine studija napustio Univerzitet Viskonsin u Medisonu i upisao aero-školu u Linkolnu u Nebraski. Jeftino je kupio avion iz I Svetskog rata Curtiss Jenny i sa njime napravio podvig u to vreme preletevši južne i države srednjeg zapada. Završava Vojnu vazduhoplovnu školu u Teksasu 1924.-25. godine i 1926. godine se zapošljava kao vazdušni poštar na relaciji Sent Luis - Čikago. Tu dobija podršku grupe biznismena iz Sent Lusia za takmičenje u osvajanju Ortežove nagrade. U poređenju sa ostalim veteranima vazduhoplovstva, on ne samo da je imao ubedljivo najmanje časova leta (i ni jedan iznad vode) nego je bio i najsiromašniji. Raspolagao je kreditom iz banke od 15.000 dolara, donacijom svog poslodavca od 1000 dolara i svojom skromnom ušteđevinom.

Šest pilota je već izgubilo živote kada je Lindberg poleteo sa Ruzveltovog polja (Roosevelt Field) u ranim jutarnjim časovima u petak 20. maja 1927. godine. Njegov avion Duh Sent Luisa (Spirit of St. Louis) monoplan opterećen sa 1704 litara goriva jedva je dostigao dovoljnu brzinu da se podigne sa kišom natopljene blatnjave piste i pokidao telefonske linije na kraju nje. U 7 časova i 52 minuta Lindberg i njegov avion poleteli su u istoriju, a tokom radio konverzacije on je sve vreme, misleći na sebe i avion govorio „Mi”, poleteli su u istoriju.

Tokom 33 časa i 30 minuta koliko je trajao let bili su suočeni sa mnogim izazovima u vidu olujnih oblaka na 3km i morskih talasa na 3 metara visine, opasnosti od smrzavanja, letenja na slepo kroz maglu, navigaciji samo pomoću zvezda kada su bile vidljive i „mrtve navigacije” pre sletanja. Naime, pariski aerodrom Le Burže (Le Bourget) nije bio označen na njegovoj karti i znao je samo da je nekih 10km severoistočno od grada. Prvobitno je pistu zamenio velikim industrijskim kompleksom, a svetla za koju je mislio da su farovi na pisti u stvari su bili farovi hiljadu automobila koji su zakrčili put ka aerodromu. U njima je bilo na hiljade radoznalaca željnih da prisustvuju najvećem događaju tog vremena sada zarobljenih u „najvećoj saobraćajnoj gužvi u pariskoj istoriji”.

Lindberg je sleteo na Le Burže u subotu, 21. maja, u 22 časa i 22 minuta preletevši 5.809 km, dočekan od približno 150 hiljada gledalaca koji su ga bukvalno izvukli iz kokpita i na ramenima nosili skoro pola sata. Od razdragane gomile i lovaca na suvenire spasili su ga pripadnici vojske i policije i izmestili i njega i avion na sigurno u najbliži hangar. I pilot i avion su ostali bez nekih delova, što odeće što oplate na trupu, ali ko je mogao da odoli uzimanju suvenira sa jednog takvog događaja. Od tog trenutka život do tada nepoznatog poštanskog pilota nikad više neće biti isti, jer je praktično preko noći postao slavan. Dočekan je kao heroj u SAD gde je odlikovan Medaljom časti, najvećim vojnim odlikovanjem.

Ipak, moramo da napomenemo da je istorija bila malo nepravedna u ovom slučaju. Ili su to bili ljudi koji su pisali istoriju? Lindberg jeste bio prvi čovek koji je preleteo relaciju Njujork - Pariz, ali nije bio prvi koji je preleteo Atlantik. Tu su bili članovi posade hidroplana mornarice SAD Curtiss NC-4 koji su u fazama između 8. i 30. maja 1919. godine leteli na relaciji Njujork - Nova škotska - Njufaundlend - Azorska ostrva - Lisabon - Plimut. Prvi neprekidni prekoatlantski let, ali na manjoj razdaljini od 3.040 km obavili su piloti britanskog RAF-a Džon Alkok (John Alcock) i Artur Viten Braun (Arthur Whitten Browwn) na modifikovanom bombarderu Vickers Vimy IV. Oni su poleteli sa jednog polja blizu Sent Džonsa, Njufaundlend, 14. juna 1919. godine i sleteli na aerodorm blizu Klifdena u Irskoj narednog dana. Obojica su u znak priznanja za ovaj podvig dobili zvanje viteza od kralja Džordža IV.

Istog dana kao i Lindberg, samo 5 godina kasnije, 1932. godine jedna dama se usudila da sama krene u avanturu preko okeana. To je bila Emilija Erhart (Amelia Earhart), prva žena koja je sama preletela Atlantik i postala jedna od naslavnijih pilota na svetu. Emilija je završila srednju školu 1916. godine u Čikagu i odmah se prijavila kao medicinska sestra u Kanadi tokom I Svetskog rata. Nakon rata, zapošljava se kao socijalni radnik u Bostonu. Na užas svoje porodice upisuje se u aero-školu 1921. godine i naredne godine kupuje svoj prvi avion Kinner Canary. Postaje prva žena koja je preletela Atlantik 18. juna 1928. godine iako je bila samo putnik u avionu, a svoje iskustvo objavljuje u knjizi pod nazivom 20 časova i 40 minuta (20 Hrs., 40 Min).

Odlučna da opravda svoju reputaciju koju joj je doneo prvi let ona rešava da ga ponovi, ali ovog puta kao pilot, a ne putnik. Rano ujutru, 20. juna 1932. godine, ova tridesetčetvorogodišnja heroina poleće u svom avionu Lockheed Vega 5B iz Harbor Grejsa (Harbour Grace) u Njufaundlendu put Pariza sa namerom da ponovi Lindbergov uspeh 5 godina ranije. Na nagovor novinara Stjuarta Trumana sa sobom nosi jutarnje izdanje Telegraph-Journal kako bi potvrdila datum polaska. Njen tehnički savetnik za let je bio poznati norveško-američki pilot Bernt Balchen koji je takođe imao ulogu mamca za novinare dok je pripremao avion za svoj navodni let preko Arktika.

Nakon leta od 14 časova i 56 minuta, od kojih se većinu vremena borila protiv jakih vetrova, ledenih uslova i tehničkih problema, Emilija je sletela na pašnjak kod Kulmora (Culmore), severno od Derija u Severnoj Irskoj. Sletanju su prisustvovali Cecil King i T. Sojer, a na njihovo pitanje da li je dugo letela odgovorila je sa osmehom „Iz Amerike”. To mesto je sada mali muzej „Centar Emilije Ehart”. Nakon ovog leta, napisala je knjigu Iz zabave (The Fun of It), a zatim je izvršila niz letova širom SAD tokom kojih je podsticala razvoj komercijalne avijacije i borila se za otvaranje avijacije ženama i kraju muške dominacije u ovoj oblasti.