Dionisov trijumf nad kraljem Likurgom od Trakije, zatočenim u granama vinove loze, ovekovečen je na staklenom peharu nalik putiru koji je tokom 1950-tih godina došao u posed Britanskog muzeja. Zanatski savršena dekoracija pehara, napravljenog između 290. i 325. godine, ostavila je poznavaoce umetnosti bez daha.
Likurgova čaša spada u red posuda tipa kaveza, sa glatkom unutrašnjom površinom i dekorativnim okvirom, tipičnih za doba starog Rima u IV veku. Njihova izrada je zbog mnoštva detalja komplikovana i bez sumnje su bile veoma skupe, ali se Likurgova čaša od ostalih izdvaja zbog posebnog optičkog fenomena. Pod normalnim osvetljenjem ima boju zelenog žada, ali kada se svetlost uperi sa bočne strane, čaša dobija boju jarko crvenog rubina. Duže od četiri decenije stručnjaci nisu mogli da ustanove da li je dominantan materijal od kojeg je napravljena staklo ili kamen. Misterija je otkrivena tek krajem XX veka.
Kada su u staklu otkrili tragove srebra i zlata u česticama veličine 50 nanometara, manjih od hiljaditog dela jednog zrna soli, naučnici su posumnjali da je staklo bilo slučajno kontaminirano srebrnom i zlatnom prašinom, a da to drevni staklari nisu znali. Ubrzo su ih demantovali drugi pronađeni komadi stakla, u kojima je zlatna i srebrna prašina bila prisutna u istoj srazmeri. Više nije bilo sumnje, rimski staklari su mnogo pre nauke prepoznali efekat dihroizma koji se javlja kada svetlost pogodi plemenitim metalima obogaćeno staklo.
To nije kraj priče. Da bi se postigla ova komplikovana optička svojstva, obična prašina plemenitih metala u staklu nije dovoljna. Čestice srebra i zlata treba da formiraju mikroskopske kristale ili koloide koji će dovesti do rasipanja svetlosti. Dodavanje oksida metala u svrhe bojenja stakla nije bilo nepoznanica za rimske staklare. Na primer, staklo tamno crvene i mrke boje se dobijalo dodavanjem bakra. Međutim, bojenje stakla pomoću srebrnog i zlatnog praha je daleko od rutinske tehnike, te naučnici iz više razloga danas smatraju da je Likurgova čaša samo jedan od slučajnih uspešnih pokušaja. Da bi se postigao efekat dihroizma potrebno je dobro poznavati kontrolu koncentracije metala u česticama, oksidativno stanje određenih elemenata, kao i optimalno vreme, temperaturu i pritisak tokom procesa zagrevanja. Nema sumnje da rimski staklari pre 1600 godina to nisu mogli da znaju.
Likurg, spartanski aristokrata i kralj, donekle je mitska ličnost. O njegovom životu ne postoje pisani dokazi, pa mnogi istoričari čak i njegovo postojanje dovode u pitanje. Pretpostavlja se da je živeo u vreme prvih Olimpijskih igara, da je u Sparti uveo savršeni zakonodavni sistem koji se održao pet vekova nakon njegove smrti i postao poznat kao spartansko državno uređenje.
Nemogućnost da se ovakav podvig ponovi objašnjava zašto ta tehnologija nije mogla da se razvija dalje u vreme nastanka Likurgove čaše, koja će zauvek ostati jedinstven primer tehnički najprefinjenijeg staklenog predmeta pre modernog doba.
Mnogo pre razvoja nanotehnologije kao interdisciplinarne nauke, koja proučava i u tehnologiji primenjuje osobine molekula i atomskih čestica, drevni narodi su ostavili tragove nanotehnoloških dostignuća.
Stabilan pigment otporan na koroziju, poznat kao majanska plava, Maje su pravile već 800. godine kombinujući nanopore gline sa indigo pigmentom. Slavni čelični mačevi iz Damaska, poznati po svojoj snazi, otpornosti i izuzetno oštrim sečivima, pravljeni između III i XVII veka, sadrže nano-žice i nano-tubule.
Prisustvo nanočestica u tim materijalima, tvrde istoričari umetnosti, ne znači da su drevni narodi poznavali nanotehnologiju. Ipak, ne može se osporiti da su svoju impresivnu umetnost i tehnologiju stvarali u nanoskali.
