Medoševac, malo prigradsko naselje na zapadnom obodu grada Niša, sa oko 3000 stanovnika ne bi ničim izazvalo pažnju ni Nišlija, a kamoli nekog drugog prolaznika kroz Niš da nema dve stvari. Prva je vojni bazen otvoren za sve građane (sada zatvoren nakon NATO bombardovanja), a druga je Niški vojni aerodrom kojim je ovo mesto okruženo sa istoka i severa. Dom 63. padobranskog bataljona, ranije 63. padobranske brigade, za koju su čuli i znaju svi u Srbiji i regionu, skoro svi u Evropi i velika većina u svetu.

Šta je to što ovu jedinicu Vojske Srbije čini tako posebnom? Na to pitanje pokušavali su mnogi da daju odgovor, kroz mnoge reportaže, fetoljone, knjige... Mnogi kažu da je to način i vrsta obuke koju svaki pripadnik mora proći, neki kažu da je to istorija same jedinice, koja za evo skoro 70 godina postojanja imala samo 42 nastradala pripadnika, što je najmanji broj u svetu.

Međutim, ako pitate bilo kog pripadnika te jedinice za njegovo mišljenje, svako od njih, bez izuzetaka će vam reći da je to ''glupost'' (ne bi baš rekli tu reč ali iz pristojnosti ne mogu reći koju bi). Obuka je ista kao u svim vojskama sveta, ni malo drugačija, možda samo malo tehnički siromašnija. Ono što 63-ću čini posebnom, jesu ljudi u njoj.

U ovoj jedinici, moći ćete da vidite kako zajedno pakuju padobran i običan vojnik i njegov komandant, i obojica rade zajedno, bez obzira na čin. Ovde na prvom skoku sede jedan pored drugog vojnik i oficir, i kontrolišu i paze jedan na drugoga. Ovde posle prvog skoka, svako prolazi promociju prijema u jedinicu, tradicionalni udarac nogom u tur, i to od svih pripadnika jedinice, bez obzira na čin. Ovde se moglo videti mnogo toga, što se u drugim jedinicama ne može ni pomisliti, jer vojna disciplina i ''Pravilo službe'' to ne dozvoljavaju. Nemojte misliti da ovde vlada rasulo. Daleko od toga, ovde je poštovanje starešine veće nego kod svih ostalih jedinica u vojsci. Pisac ovih redova to može garantovati, jer je radio u mnogim jedinicama.

To poštovanje stiče se u međusobnom odnosu, koji je najbolje opisao bivši komandant brigade Ilija Todorov, tada potpukovnik, u svom obraćanju jedinici: „Momci, ovde smo različiti po činovima koji nosimo, ali tamo gore, između neba i zemlje, svi smo isti. I mene i vas može snaći ista stvar, a to je smrt ako ne pazimo jedni na druge.”

Samo u ovoj jedinici, i nigde drugde u svetu, se skače iz repa mlaznog transportera pri brzini od oko 400 km/h, što ima jedan poseban značaj. U samom transporteru je polumračno, gori samo jedna crvena lampa. Kada ta lampa promeni boju u žuto, svi padobranci ustaju sa sedišta, i staju u kolonu jedan iza drugog. Tada se otvaraju vrata na repu aviona, svi vrše poslednje provere na padobranu padobranca ispred sebe, i čekaju sa nestrpljenjem da lampa promeni boju u zeleno. Kada se to desi svi krenu kroz mračni tunel trupa aviona ka svetlu i naprave taj jedan korak u prazno, rodivši se opet, ovaj put kao padobranac.

Odnos jednih prema drugima, prema poslu kojim se bave, prema zemlji kojoj služe, najbolje je pokazan u njihovoj paroli, koja je postala nezvanična zakletva padobranaca. I za razliku od one koju svi pripadnici vojske daju, ova se nije menjala od svog nastanka, bez obzira kako se zvala država u kojoj žive:

'' Za otadžbinu, za druga, za pušku...za vojničku i ratničku čast...

Padobranci 63. padobranske brigade... RADE!''