Rođen je u Bohemiji (Češka) u porodici koja se više od 300 godina bavila staklarskim zanatom, a svoje umeće usavršavala u Veneciji. Kako je još kao sasvim mali pokazivao umetničke veštine i izuzetnu nadarenost, roditelji su ga dali u šegrte kod zlatara i draguljara da izuči i te zanate. Kada je počeo da radi u očevoj radionici, pored modernih ukrasa pravio je precizna sočiva za optičke instrumente i laboratorijsko posuđe, a zatim je razvio je posebnu tehniku obrade stakla stvarajući proteze očnih jabučica.

U vreme kada je naučna revolucija harala Evropom i kada su muzeji bili dupke puni prepariranim zverima iz Afrike i sa drugih egzotičnih lokacija, ni Leopold nije ostao ravnodušan prema naučnom i sistematskom pristupu poimanja sveta. Krajem 1850. naoružan botaničkim knjigama sa ilustracijama biljnog sveta, on počinje da stvara modele egzotičnog cveća, uspešno kombinujući juvelirski zanat i talenat stakloduvača. Ubrzo je stigla i prva narudžbina koja je obuhvatala stotinak primeraka orhideja od stakla za privatnu kolekciju plemića Кamila Roana. Kvalitetom, lepotom i realističnim izgledom svojih radova uspeo je da se nametne kao vodeći majstor svog zanata.

Kada su mu 1853. zbog lošeg zdravlja lekari preporučili odmor i boravak na morskom vazduhu, Leopold kreće na dugu plovidbu Atlantikom i ne sanjajući da će to biti prekretnica u njegovom životu i radu. Tokom ovog prinudnog nerada, duh koji ne ume da miruje je našao način da se zabavi i prekrati vreme. Kako je celog života bio naklonjen prirodnim naukama, sa velikim oduševljenjem je skicirao stanovnike morskih dubina, posebno beskičmenjake. Bio je opčinjen prozirnim telima meduza, koje su njemu izgledale kao sazdane od materijala koji je on sa lakoćom oblikovao. Po povratku u Evropu, Leopold se vratio svom uobičajenom poslu, cveću i staklenim očima i tek kad bi ugrabio neki slobodan trenutak, napravio poneku školjku ili meduzu po skicama koje je načinio na putu za Ameriku.

Da bi obezbedio svom sinu Rudolfu (1857- 1939) bolje obrazovanje, Leopold se seli sa celom porodicom u Drezden 1863. i već iste godine, oduševljen njegovim radovima, direktor Zoološkog muzeja iz Drezdena naručuje 12 staklenih morskih anemona. Nakon toga Leopoldov ugled je naglo porastao i on je počeo da prodaje staklene figure morskih beskičmenjaka i drugim muzejima, akvarijumima i obrazovnim ustanovama zainteresovanim za vizuelna pomagala sposobnim da dočaraju bića koja ne mogu uspešno da se čuvaju u alkoholu ili formalinu, jer izgube oblik i liče na želatinastu masu. Leopoldovi modeli su bili mnogo verodostojniji i neuporedivo korisniji od knjiških crteža i modela napravljenih od voska, koji su se do tad koristili na univerzitetima.

Kako je vreme prolazilo Rudolf je odrastao i počeo da pomaže svom ocu. Zajedno su napravili 131 model školjki, meduza, lignji, puževa i ostalih morskih organizama za Prirodnjački muzej u Bostonu, gde se slučajno zadesio i profesor Džordž Linkol Gudejl koji je u to vreme osnivao botanički muzej pri Harvardskom univerzitetu. Nadajući se da će imati finansijsku podršku i da će se kolege sa Harvarda složiti da bi stakleni modeli bili mnogo uverljiviji od presovanog bilja i sušenih plodova, Gudejl odlazi u Drezden gde mu Leopold nudi već gotove primerke, što Gudejl odbija i postiže dogovor sa ocem i sinom Blaška da pošalju nekoliko sasvim novih primeraka na Harvard. Uprkos teškim oštećenjima koje je ta probna pošiljka pretrpela od strane američke carine, između Harvarda i Blaškovih je potpisan dugoročan ugovor o saradnji i postignut dogovor da pakete otvara isključivo osoblje muzeja u prisustvu carinika.

Kolekcija koji su otac i sin Blaška zajedno napravili za Harvard broji oko 4400 modela od bistrog i obojenog stakla, verne teksture i detalja, od kojih 780 prikazuju biljke i sve njene delove u prirodnoj veličini, od čega većina čini stalnu postavku Harvardskog muzeja. Za razliku od modela morskih životinja koji su prodati velikom broju institucija, kolekcija biljaka koja je rađena isključivo za Harvard je jedinstvena i ne može da se vidi na drugom mestu.

Kako Blaškovi nisu imali učenike, niti je Rudolf imao naslednika, tajne svog zanata nisu nikom preneli. U znak zahvalnosti, Univerzitet Harvard plaća održavanje i vodi računa o porodičnoj grobnici Blaškovih u Drezdenu.

Foto: Gardening Gone Wild