Nažalost, ne govorimo o popravci kišobrana i krpljenju lonaca, nego o stvarima za koje bi servisiranje bilo logično i finansijski opravdano. Za računare, mobilne telefone i kućne aparate starije od pet godina često ne postoje rezervni delovi. Ukoliko pokušate da pronađete servis za popravku foto-aparata i perifernih računarskih uređaja gledaće vas kao da ste sa druge planete. Istovremeno se reciklaža forsira i propagira sa neumerenim entuzijazmom, dok se svesno preskače servis kao bitna prereciklažna faza.

Još 1928. godine, ugledni reklami žurnal Printer’s Ink je upozorio:

„Proizvod kome je vek trajanja neograničen je tragedija za posao“.

Danas gotovo da ne postoji brend čije je ime samo po sebi garancija dugovečnosti i kvaliteta. Sve što radi na struju se masovno pravi i sklapa na istoku, u radionicama koje niču kao pečurke posle kiše, sa sumnjivom tehničkom ekspertizom i bez iskustva u poslu. Svi poznati brendovi su se kvalitetom spojili u jedan i spakovali u kućišta od jeftine plastike ili metala lošeg kvaliteta. Razlika je samo u u dizajnu, najčešće minimalističkom ili u formi futurističkog kičeraja, koji prikriva nekvalitetne funkcionalne delove kratkog životnog veka. Resursi iz prirode se neumereno troše na pravljenje novih, a okolina se istovremeno zagađuje ogromnim količinama odbačenih neispravnih uređaja.

Pogledajte zanimljiv dokumentarac TV Arte o planiranom zastarevanju, i saznajte zašto su sijalice programirane da traju samo određen broj sati, koji su se sve proizvodi našli u vrtlogu planiranog ograničenja trajanja, i jesmo li sami krivi za galopirajuću potrošačku groznicu.