Na visokom platou iznad grada uzdiže se, hram posvećen Horusu i Sotusu (Sotisu, Sobeku). Ta priča o bogu Sotusu je interesantna, to je jedna ozbiljna priča na koju se svi neozbiljno smeju. Svakako da je egipatska stara misao bila genijalna kad je u pitanju duhovnost, posebno religija. Sve ozbiljne teme, nema šta. A onda se zanemiš od čuda pred praktičnim duhom i idejom tih duhovnjaka, a u isto vreme pred politikom ondašnjih faraona.
Bogovi su postojali, ko bi smeo da se usudi da ulazi u njihovu verodostojnost!? E pa boga Sotusa, Sobeka, su izmislili sveštenici starog Egipta i to sa vrlo praktičnim i plemenitim ciljem. Kom Ombo leži na Nilu, a u njemu, pa još posebno u Kom Ombu bilo je krokodila tmušta i tma. Nil je tu širok, plitak, ima dovoljno ribe. Ostali krokodili Nila su bili uredno nastanjeni u manjim grupama po vascelom Nilu, još od Sudana pa na ovamo, ali u Kom Ombu su napravili megalopolis krokodilikus.
Naravno, pored uobičajene hrane, nimalo se nisu libili da napadaju i jedu ljude, ondašnje seljake, kojih je opet, zbog značaja trgovine u istom gradu, doduše na obali, bilo takodje mnogo. U toj neravnopravnoj borbi krokodila i ljudi, u korist krokodila naravno, ljudi su zaključili da nemaju šanse pa su se masovno iseljavali. To je napravilo problem privredi celog Egipta. I tu su se umešli sveštenici. Smislili su novog boga, do tad nepoznatoj i ljudskoj i krokodilskoj vrsti , Sotisa, Boga krokodila. Samim tim i krokodil je postao sveta životinja, vodjen pravednom voljom svog novopečenog boga.
Dugo je trajao proces uobičajavanja Sotisa među lokalnim stanovništvom, dok dotični nisu iskreno prihvatili da takvo božanstvo postoji. Da se ono može umilostiviti žrtvama, ritualima i molitvama, pa ako te krokodil baš i pojede- božija volja, šta ćeš, služiće ti na čast u nekom tadašnjem raju. Sotis je dobio svoj hram, svoja božanska obeležja, izgrađen mu je psihološki profil i ljudi su počeli da ga poštuju. Ono što je najvažnije, nisu više bežali od Sotisuvih podanika, krokodila razbacanih po plićacima Nila, a i ovi nekim čudom, nisu više preferirali ljudski obrok. To neko čudo je bilo vrlo jednostavno- hranili su ih sveštenci, a svaka životinja, ako izuzmemo plemenitu ljudsku vrstu, ne napada plen kada je sita.
Jednom godišnje je priređivana svečanost u čast Sobeka, kada je specijalno dresiran krokodil, kao slučajno upadao u pripremljenu zamku i bio naočigled svima strašno moćan i najstrašnije debeo, žrtvovan Sobeku a potom čak i mumificiran. U obližnjem malom hramu, još uvek se nalaze mumifcirana tri krokodila.
Priča se završila malo tužno. Kada je podignuta Asuanska brana, krokodili su nestali u ovom delu Nila. Sada ih gledamo mumificirane kao turističke eksponate.
