Nakon poraza oko Drine u strateški važnom okršaju na Mačkovom kamenu, 19-22. septembra 1914. godine, srpska vojska se suočila sa velikim problemima. U frontovskoj borbi brojčano stanje je značilo mnogo, a srpske snage su bile duplo slabije od austrougarskih. Nakon pogibije velikog broja oficira i ranjavanja princa Đorđa Karađorđevića koji je predvodio četiri juriša, moral umorne, gladne i slabo naoružane srpske vojske je naglo opao. Veliki broj ratnika, koje je do tog poziva umesto klasične vojne obuke doveo patriotizam, počeo je da odstupa i povlači se sa narodom.

U takvim okolnostima, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik u Valjevu uverava Aleksandra I Karađorđevića da njegova vojska više nije sposobna za ratovanje. Moli ga da za dobro svog naroda razmotri mogućnost sklapanja primirja sa Austrougarskom kako bi se sprečilo još veće stradanje. Sastanku je prisustvovao i pomoćnik načelnika štaba Živojin Mišić, iskusni ratnik dva puta penzionisan iz političkih razloga, kojem je i u to vreme pretila suspenzija zbog oštrih sukobljavanja mišljenja sa Karađorđevićem i Petrom Bojovićem, komandantom Prve armije. Iz tog razloga, ogromno iznenađenje je bilo imenovanje Živojina Mišića na čelo Prve armije nakon ranjavanja Petra Bojovića, na izričit zahtev vojvode Putnika 14. novembra 1914. godine, u samo predvečerje Kolubarske bitke.

Taktički raspoređene da spreče prodor ka Beogradu, srpske armije su imale detaljna zaduženja - Odbrana Beograda je čuvala reke Dunav i Savu do Obrenovca, sledeću zonu je štitio Obrenovački odred, za njim Druga armija pod komandom Stepe Stepanovića do reke Ljig, Treća armija Pavla Jurišića Šturma do reke Kačer, Mišićeva Prva armija deo istočno od Valjeva kao bedem Gornjem Milanovcu i Čačku, i za njima Užička vojska (spominjana i kao Četvrta armija zbog veličine svoje borbene formacije).

Nedostatak naoružanja je bio najveći problem srpske vojske. Obećana pošiljka municije iz Francuske je kasnila, a kada je konačno stigla preko Soluna ispostavilo se da su čaure duže za 2,5 cm i kao takve neupotrebljive. Kontingent je iz Niša prebačen u Kragujevačku topolivnicu na skraćivanje, a potom železnicom dopremljen na front. U tom trenutku, po rečima Radomira Putnika, železnica je bila „Peta srpska armija”.

Plan austrougarske Balkanske vojske je bio da Šesta balkanska armija ovlada prostorom na desnoj obali Kolubare, obezbedi prugu Valjevo-Lajkovac-Obrenovac kojom će se dopremati municija, hrana i pomoć i da uz pomoć Grupe Šnjarić i Hauser obezbedi prolaz Pete balkanske armije do Beograda gde će se formirati obruč, a potom nastaviti osvajanja prema jugu veliko-moravskim pravcem. Planirano je da će dobar deo Šeste armije ostati da čuva front iza njih.

Ne nameravam da se branim, nego da napadam - suština Mišićeve ratne doktrine

U prvoj fazi bitke, 16-30. novembra, srpske snage se razmeštaju duž desne obale Ljiga i Kolubare. Svi mostovi na Kolubari su srušeni, u nadi da će nabujala reka i velika hladnoća sprečiti dalje napredovanje Austrougara. U svom ratnom dnevniku, Dimitrije Tucović je u jednom od poslednjih zapisa pred pogibiju (20. novembra 1914. godine) zabeležio:

„Jutros nam osvanuo sneg. Ne zna čovek da li tome da se raduje ili da žali... Na istim smo položajima. Čim svanulo, neprijatelj se približava Kolubari, što je izazvalo veliku vatru sa naše strane. Sinoć smo smenjeni sa predstraže. Od zime se ruke ukočile. Došli smo u rezervu na mesto koje je sto puta gore. Došli smo po noći. Ona bedna legala koja smo napipali po mraku puna vode. Uznemireni i očajni vojnici pipaju po mraku po trnju eda igde suva mestanca uzaman. Celu noć oni su prečučali pod nastrešnicama, cvokoćući od zime i proklinjući sudbinu.”

Odbrana je izdržala nekoliko dana, a onda se austrijskim trupama pridružuju još dva korpusa koja razbijaju Maljenski odred i primoravaju na povlačenje Prvu moravsku diviziju, što narušava položaje desnog krila Treće armije. Pritisnuta gubitkom Konatice, Lazarevca, Čovke, Guboša i Maljena kao strateških tačaka, srpska komanda se odlučuje na još jedan, sada već očajnički pokušaj napada na Austrougare kod Stepojevca koji izvodi Obrenovački odred uz pomoć Treće armije. Završio se neuspehom srpskih snaga.

Gledajući vojsku svoje Prve armije, sada najvećim delom sastavljenu od poslednjih pozvanih, srpskih đaka i studenata iz Evrope koji su se vratili da brane domovinu, Mišić je shvatao da ih tako promrzle, izgladnele i slabo naoružane defanzivnim borbama na previše širokoj liniji fronta vodi u sigurnu smrt. Samo sužavanje fronta uz očuvanje dotadašnjih položaja, što je planirala Vrhovna komanda, bilo je po Mišiću loše rešenje, jer slaba odbrana neće biti sposobna da zaustavi neprijatelja. Radomir Putnik upozorava Mišića da bi njegova ideja o dubljem povlačenju Prve armije na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca radi odmora i konsolidacije trupa potpuno poremetila dinamiku srpskih snaga i otvorila put do Beograda austrougarskoj vojsci, čime bi plan odbrane propao. „Ja ne nameravam da se branim, nego da napadam” - odgovorio je Mišić.

„Neću u ovom času nikoga da slušam kada radim posao za koji nosim odgovornost. Naredio sam povlačenje i ostajem pri tom. Dajte komandu kome hoćete, ali dokle ja komandujem armijom ima da bude kako ja mislim da je najbolje za ovu zemlju.”

Svojim stavom Mišić je komandu stavio pred svršen čin. I dalje uveren da je takav pristup pogrešan, Putnik odobrava Mišiću povlačenje, najviše iz razloga što je stanje u vojsci bilo krajnje haotično, ratnici promrzli, gladni i umorni, a nakon pada brojnih strateških mesta i njihov moral je bio na niskom nivou. U zoru 29. novembra Mišićeva armija se povlači, a austrougarska vojska zaključuje da su Srbi napustivši Suvobor i Rajac digli ruke od Beograda i grupišu svoje trupe radi zaštite rejona Aranđelovac - Gornji Milanovac. Istovremeno, austrijskim vojnicima je dosta Srbije. Loši putevi otežavaju dopremanje municije i namirnica, a oštra zima u tuđoj zemlji izaziva mnogo promrzlina i bolesti.

Do 2. decembra u Prvu armiju su upućeni i đaci podoficiri iz Vojne škole u Skoplju koji su dobili čin kaplara, i u istoriji ostali zabeleženi kao 1300 kaplara. Odmorni, nahranjeni i ohrabreni pojačanjem, ratnici Prve armije su sada bili spremnji za borbu. Mišić je tog dana pojedinačno razgovarao sa svim komandantima svojih divizija i komandom Užičke vojske:

„Verujem da će neprijatelj u toku današnjeg dana sa svojim jačim snagama podići našim položajima, verovatno grupišući se jačom snagom prema frontu … Čim neprijatelj okrene leđa, treba ga nemilosrdno goniti. Koliko god brže bude bežao, utoliko ga energičnije treba goniti, obasipajući mu redove vatrom. Izašiljanje probranih vojnika i preticanje neprijatelja sa boka imaće strašnog uticaja na njega. Rešio sam se da sutra preduzmem napad celom Armijom. U ovom smislu obodrite svu gospodu oficire i vojnike.”

Kao što je Mišić predvideo, austrougarska vojska je 2. decembra 1914. godine ušla u nebranjeni Beograd. Svetske novinske agencije su izveštavale o pobedničkoj paradi austrijske Balkanske armije u srpskoj prestonici i još sušile mastilo na tekstovima o slomu srpske vojske u trenutku kada je 3. decembra, u 3h ujutru, Prva armija krenula u napad. Po nalogu Vrhovne komande, opštoj protivofanzivi priključile su se i ostale srpske armije. Zahvaljujući Mišićevom manevru, front je skraćen za čak 40 km, što je omogućilo bolje sabijanje srpskih snaga. Ledena zima im je išla na ruku. Po zamrznutoj zemlji se lako kotrljala artiljerija, prateći u stopu pešadiju. Skrivene mrakom i teškom maglom, četiri divizije Prve armije su nadirući iz oba pravca puta ka Suvoboru napale Šestu balkansku armiju austrougarskog carstva. Sa svojih strana nadirale su armije Šturma i Stepanovića, a Mišićeve trupe su za tri dana zarobile skoro dve hiljade vojnika i oficira, kao i veliku količinu oružja, municije i ostalih ratnih potrepština.

Ohrabrene neverovatnim probojem Mišićeve armije, srpske snage dobijaju nadljudsku volju za pobedom. Bežeći pred pomahnitalom silom, neprijatelj je napustio Valjevo, koje po Mišićevoj naredbi zauzima Drinska divizija. Oslobođenje rodnog kraja, Mišiću je dalo neverovatan vetar u leđa:

„Jakim udarcem zbuniti neprijatelja, a posle mu ne dati vremena da se osvesti, pribere, prikupi i uredi.”

Region severno od Valjeva je bio mesto poslednje neizvesne borbe Prve armije sa XVI korpusom, koji se potpuno razbijen povukao u pravcu Šapca i Loznice. Munjevito osvajanje Suvobora, Ovčara, Kablara, Rudnika i Kosmaja dovelo je Prvu armiju i Užičku diviziju na obale Drine i Save. Austrougarska Šesta armija je bila potpuno razbijena, a vojska XV i XVI divizije u neredu bežala ka Bosni i Sremu. Kratko zadržavanje Prve armije kod Valjeva obezbedilo je zaštitu boka i pozadine ostalih srpskih armija, sada usmerenih na Petu diviziju koja je samo 8 dana ranije slavila pobedu u Beogradu.

Završna ofanziva za oslobođenje Beograda počela je u zoru 11. decembra 1914. godine, udarom Treće armije za kojom su dva sata kasnije pristigle Prva i Druga srpska armija. Nakon poraza na Avali austrougarska vojska se povlači u grad, a u podne 14. decembra od svoje komande dobija naredbu da iste noći beži preko Save. Beograd je sutra, 15. decembra, bio slobodan, a ratna 1914. godina za Srbe završena velikim trijumfom.

Zadivljen hrabrošću Živojina Mišića i taktičkim manevrom Prve armije koji je povratio čast srpske vojske, prestolonaslednik Aleksandar I Karađorđević još tokom same bitke, 4. decembra 1914. godine, ukazom unapređuje Mišića u vojvodu, kao trećeg generala koji je stekao to zvanje pored Radomira Putnika i Stepe Stepanovića. Neočekivana odluka je iznenadila i Radomira Putnika, koji je telefonom pozvao kralja sa samo jednim pitanjem - šta mu je to trebalo.

„Trebalo mi je da odam najveće priznanje čoveku koji nije izgubio glavu u vreme kada je drugi već nisu imali” - ukratko je svoju odluku obrazložio Aleksandar I Karađorđević.

„Dan posle”

Ratna 1914. godina bila je samo početak velikog stradanja. Poraz koji je pretrpela Austrougarska je strateški i moralno predstavljao veliki debakl. Istočni i Zapadni front su bili ugroženi zbog otvaranja još jednog, Balkanskog fronta. Italija i Rumunija, do tada naklonjene Centralnim silama, naglo su se približile silama Antante, a Bugarska produžila svoju neutralnost još godinu dana, uzdržavajući se da uđe u savez sa Austrougarskom i tako zauzme teritorije oko kojih se sa Kraljevinom Srbijom sukobila tokom Drugog balkanskog rata.

U kontekstu ratne doktrine, Mišićev manevar je ušao u istoriju kao primer neverovatno brze reorganizacije potpuno slomljene vojske taktikom pregrupisavanja, a nakon toga koncentrisanog udara na daleko nadmoćniju silu razvučenu u širokom frontu. Analiza Kolubarske bitke (16.11 - 15.12. 1914) je danas deo mnogih svetskih udžbenika, kao dobar primer iz istorije ratovanja o postupanju u ratnim okolnostima tokom operacija gde ne postoje strateške rezerve, već prebacivanje snaga predstavlja jedini dostupan taktički manevar.