Prvi instrument namenjen proučavanju kompleksnih mentalnih funkcija konstruisao je 1905. godine Binet, i to za potrebe izdvajanja dece koja usled zastoja u mentalnom razvoju ne mogu da prate normalnu školsku nastavu. Prvih deset godina posle objavljivanja, Binetov test i njemu slična sredstva korišćena su prvenstveno za ispitivanje dece ili umno zaostalih. Binet je standardizovao svoju skalu inteligencije samo do petnaeste godine starosti. Praktičari su, međutim, uvideli da se testovi inteligencije mogu upotrebljavati i za odrasle (najprije je to bila populacija kaznenih zavoda i psihijatrijskih klinika). Tek 1917. godine, kada je američka armija angažovala psihologe da bi joj pomogli pri klasifikaciji regruta, došlo je do šire upotrebe testova inteligencije u ispitivanju odraslih. Rat sa svojim potrebama za masovnim testiranjem doprineo je konstrukciji novih testova inteligencije koji su se mogli zadavati grupno.

Količnik inteligencije (IQ - inteligence quotient) je mera koja definiše relativnu bistrinu ili intelektualne mogućnosti jedne osobe. IQ je dat rođenjem i tokom života se ne menja. IQ predstavlja odnos između rezulata koji ispitanik postiže na testu inteligencije i rezultata koji postiže prosečna osoba iste starosti na istom testu i pod istim uslovima. Iako je IQ najbolja pojedinačna mera inteligencije, on nije ni jedina, ni potpuna mera. Inteligencija je, kao i ličnost, isuviše komplikovana celina da bi mogla da se definiše jednim brojem. Inteligencija je funkcija i drugih faktora, a ne samo intelektualne sposobnosti. Da je ovo tačno znamo iz prakse, jer se osobe koje imaju isti IQ mogu znatno razlikovati. Ovi drugi faktori - motivacija, emocionalna stabilnost, upornost, nisu uvek merljivi, niti ih je uvek jednostavno jasno izdvojiti, ali se moraju uzeti u obzir u konkretnim situacijama.

Iako se definicije inteligencije razlikuju, teoretičari se slažu da je inteligencija potencijal, a ne potpuno razvijena sposobnost. Smatra se da je inteligencija kombinacija urođenih karakteristika živčanog sastava i razvojne inteligencije, oblikovane iskustvom i učenjem.

Osnovnu definiciju IQ oblikovao je 1912. godine nemački psiholog Wiliam Stern koji je definisao meru inteligencije kao odnos između prividne “mentalne starosti” i stvarne “kalendarske” starosti.