Tokom 85 godina koje su stanovnicima Beograda nosile lepe ali i veoma teške trenutke, ovo kultno mesto je predstavljalo oazu koja pruža utehu i u kojoj se može čuti glas sklada i umetničke lepote, kao i odjek tako snažnih aplauza koji mu daju pečat neprikosnovenog muzičkog hrama mnogih generacija.

Neverovatno je da niko pouzdano ne zna tačan datum rođenja Ilije Milosavljevića, poznatijeg po nadimku Kolarac, koji je dobio prema imenu sela Kolari u kojem je rođen oko 1800. Veoma siromašan, detinjstvo je proveo u doba ratnih previranja i borbi protiv Turaka, a čim je malo stasao, njegov nemirni duh ga je poveo u Beograd sa nadom da će mu veliki grad pružiti šansu da nešto stvori. Mnogo godina kasnije se ove pustolovine sa smeškom sećao:

Kada sam ušao u Beograd, imao sam samo 30 para. Od te imovine, odvojim 2 pare i kupim lepinje i dok sam ručao sve sam se mislio šta ću činiti kada potrošim i onih preostalih 28 para?

Sudbina je htela da njegov prvi posao bude u trgovini, gde je veoma brzo izučio sve što se u ono doba o tom zanatu moglo naučiti, kao i da upravo ta oblast postane njegovo trajno zanimanje koje će mu mudrim finansijskim ulaganjima tokom godina doneti veliko bogatstvo.

Iako je po svemu sudeći bio pismen tek toliko koliko mu je bilo neophodno, Milosavljević je mnogo ulagao u kulturu, a pred kraj života, 25. februara 1877. je potpisao testament po kome je svu svoju imovinu zaveštao svom narodu i to na sledeći način:

1. Da se iz svega imanja obrazuje Fond iz koga će se vremenom podići srpski univerzitet. Univerzitet treba da se nazove: Univerzitet Ilije M. Kolarca osnovan sopstvenim trudom na korist svoga naroda.
2. Da se od gotovine novca odvoji 10.000 dukata cesarskih i da se dade mome književnom fondu koji već postoji pod imenom Književni fond Ilije M. Kolarca. Ovaj fond, pod ovim imenom da večito ostane. Kapital ovog Fonda da se daje pod interes, pa da se od tog interesa jedna trećina upotrebljava za umnožavanje ovog fonda dokle fond ne naraste na 20.000 dukata cesarskih, a ostale dve trećine da se troše na književnost.

Istog trenutka kada je pročitan testament, Ilijina rodbina je pokrenula niz sporova kod nadležnih sudova koji su trajali pune tri godine, sve dok Kasacioni sud u novembru 1881. nije doneo konačnu presudu po kojoj je testament postao pravosnažan i odbor koji je sam Ilija odredio, preuzeo fondove na dalju upravu.

Na taj način je pored zvaničnog državnog univerziteta za obrazovanje studenata, u neposrednoj blizini nastao dodatni univerzitet za doškolovavanje građana, sticanje novih znanja i informisanje o novim svetskim kulturno umetničkim saznanjima.

Skladno zdanje Kolarčeve zadužbine čija se arhitektura odlikuje standardnim akademizmom tipičnim za Beograd tog vremena, počelo je da se gradi 1929. na placu zadužbine Ilije Milosavljevića Kolarca. Primenjujući najsavremenija naučna znanja o akustici tog vremena, arhitekta Petar Bajalović je uspeo da stvori koncertnu dvoranu koja i danas slovi za najakustičniju salu za potrebe muzičkog izvođenja u Beogradu kao i jednu od najakustičnijih u Evropi. Zbog toga i danas studenti akustike iz raznih zemalja dolaze sa profesorima da vide salu, a umetnici koji su u njoj nastupali je obožavaju.

Zadužbina Ilije M. Kolarca je zvanično otvorena 19. oktobra 1932. ali je prvi svečani koncert u ovoj velelepnoj dvorani održan nešto ranije, 4. februara iste godine kada je pod dirigentskom palicom Stevana Hristića nastupila Beogradska filharmonija.

Danas u ovom zdanju redovnu sezonu imaju Simfonijski orkestar RTS-a, Beogradska filharmonija, Simfonijski orkestar Fakulteta muzičke umetnosti i Novi simfonijski orkestar Makris, a u sklopu programa Velikani muzičke scene Kolarčeva zadužbina svake godine obraduje publiku koncertima najznačajnijih svetskih umetnika.

Javnost je često u nedoumici oko pravog imena ove institucije. Zvaničan naziv jeste Zadužbina Ilije M. Kolarca ili Kolarčeva zadužbina, ali je u ravnopravnoj upotrebi i Kolarčev narodni univerzitet, i to ne kao kovanica koja je nastala u vreme socijalističkog režima, već kao ime koje će od starta upućivati na mesto u kojem dodatna znanja mogu da steknu svi građani.

Iako je danas na sam pomen reči Kolarac mnogima prva asocijacija klasična muzika, ova institucija je zamišljena kao mesto edukacije koja obuhvata raznovrsna saznanja iz širokog spektra oblasti: od medicine i tehnike, preko filozofije do istorije umetnosti, a koja se odnose kako na svetska dostignuća, tako i na istraživanja u Srbiji.

Ilija Milosavljević Kolarac je svoj život okončao prerano zbog nepravde koja ga je poput Jozefa Ka snašla kada je u dubokoj starosti, uvažen i poštovan bez dokazane krivice osuđen za veleizdaju. U zatvor je otišao zdrav, a iz njega izašao bolestan i skrhan. Preminuo je 6. oktobra 1878. u svojoj kući na Stambol kapiji, ali njegova zadužbina traje više od 135 godina, a čitavo zdanje je kao objekat od velikog istorijskog i kulturnog značaja proglašen za kulturno dobro.