U drugoj polovini XIX veka, činilo se da je slikarska umetnost renesanse iscrpela inspiraciju. Fotografija je postajala sve popularnija, a njen realizam i brzinu nastajanja nijedan slikarski pravac tog doba nije mogao da prati. Fotografija je beležila čiste, emocijama nekontaminirane prizore, što je otvorilo prostor za rađanje novog slikarskog pravca zasnovanog na temelju realizma, ali kroz crteže koji se razlivaju u emocijama i doživljaju slikara. Sa paleta su izbrisani tamni tonovi i teške boje, a slike su izgledale kao da je na njih dahom preneta vizija umetnika.
O ranima radovima impresionista tadašnja kritika je imala mnogo šta da kaže, ali retko kada nešto pohvalno. Najveća zamerka se ticala nedostatka jasne forme predmeta i likova, žrtvovanih zarad žive igre senki koje su u očima impresionista bile jednako važne kao i objekti. „Tražeći senzaciju za oči, izgubili su glavu” - složili su se kritičari.
Voleo bih da slikam onako kako ptice pevaju
Doručak na travi (1863) i Olimpija (1865) Eduarda Manea, nagovestile su dolazak impresionizma. I pored nerazumevanja kritike i publike, oko Manea se okupila grupa mladih francuskih umetnika iz Akademije Suis i Ateljea Gler. Fantastičan slikarski podmladak, koji će izroditi neke od najvećih genija impresionizma, sastajao se u kafani Gerbua. Tu su, između ostalih, dolazili slikari Klod Mone, Kamij Pisaro, Ogist Renoar, Edgar Dega, Pol Sezan i pisac Emil Zola. Grupa mladih impresionista je prvi put izložila svoje radove 1874. godine u fotografskom ateljeu Feliksa Nadara na Kapucinskom bulevaru.
Klod Mone je izložio sliku Impresija, rađanje sunca. Kritika je i ovoga puta bila negativno opredeljena, a Luis Leroj u svom članku o izložbi za list Šarivari prvi put koristi izraz „impresionizam” i to kao podrugljiv opis stvaralaštva tada avangardnih slikara, inspirisan nazivom Moneove slike. Iako inicijalno upotrebljen u pežorativnom kontekstu, izraz se vremenom odomaćio i postao prihvaćen i od strane samih slikara impresionista.
Nisam postao impresionista, bio sam to otkad znam za sebe
Mone je bio ključna ličnost impresionizma i jedan od transformatora francuskog slikarskog pokreta u drugoj polovini XIX veka. Rodio se u Parizu, 14. novembra 1840. godine, kao drugi sin Kloda i Luis Žastin Mone. Njegova porodica se ubrzo seli u Avr (Le Havre), gde Klod vrlo rano počinje da crta karikature i izlaže ih po izlozima dućana. U Normandiji njegove radove zapažaju Buden (Eugène Boudin) i Žonken (Johan Jongkind), umetnici koji se danas smatraju pretečama impresionizma. Boden ga uvodi u svet pejzaža, koji će zauvek ostati njegova najveća inspiracija.
Klasično slikarsko obrazovanje Mone stiče u svojim ranim dvadesetim, u pariskom studiju akademskog slikara Šarla Glejera, poznatog po istorijskim kompozicijama u istoj klasi sa Ogistom Renoarom i Frederikom Bazilom.
Veoma mali broj njihovih slika je bio prihvatan na godišnjim Salonima tokom 1860-tih. Kada je Salon odbio da u svoju izložbenu postavku prihvati sliku Dama u vrtu, koju je Mone smatrao svojim najboljim dotadašnjim radom, on ubrzano priprema radove za nezavisnu izložbu mladih umetnika gde predstavlja i sliku Impresija, rađanje sunca.
Moneova inspiracija su bili dobro poznati predeli i likovi, slikarski objekti za koje su ga vezivale emocije. Njegova prva supruga Kamila, i druga Alis, često su mu pozirale kao modeli. Najčešće slikani pejzaži otkrivaju slike severne Francuske i Londona, gde je početkom 1870-tih izbegao od Francusko-pruskog rata. Vrativši se u Francusku, Mone je jedno vreme živeo u predgrađima Pariza, a onda je 1883. godine svoju oazu pronašao u ruralnom Živerniju gde je proveo ostatak života. Njegov dom i bašta su postali mala umetnička kolonija u kojoj se družio i slikao sa prijateljima, naročito Maneom i Renoarom.
U njegovim radovima iz prvog perioda primetan je veliki uticaj Edvarda Manea. Tu naklonost nije pokušavao da prikrije, nego je svesno ulazio u svet impresionizma učeći sa samog izvora. Tako su nastale njegove dve slike Doručak na travi (1865), inspirisane istoimenom Maneovom slikom. U istom stilu su nastale Dama u zelenoj haljini (1866), pejzaži iz Sent Andersa (1867), Aržanteja (1872) i Veteja (1879). Iako u svoje vreme nepriznate i potcenjene, danas kritika smatra Moneove slike iz prvog perioda, u doba kada se držao „grupnog stila”, najčistijim primerom impresionizma kao slikarskog pravca. Ovaj period se završava sa njegovim odlaskom u London i ličnim gubitkom kada umire majka njegova dva sina, supruga Kamila (1879).
Putovanja u Italiju, Holandiju i Englesku doprinela su značajnoj promeni perspektive što je unelo novine u Moneovo slikarstvo. Po povratku u Francusku, siromašan do ivice bede, uspeva da nakon brojnih lutanja sa decom nađe povoljan smeštaj u Živerniju. Tamo započinje život sa Alis, udovicom sa šestoro dece, sa kojom se venčava 1892. godine, par godina nakon što je uspeo da se izbori za pristojan život od svojih slika i kupi imanje.
Kraj 1880-tih obeležila je velika zainteresovanost kolekcionara i mnogo povoljniji komentari kritike o Moneovim radovima. Za njegove slike su se naročito zainteresovali američki kolekcionari i japansko plemstvo, a vremenu kada je cele serije prodavao po ceni koju kupac ponudi je konačno došao kraj. To mu je obezbedilo lagodan, čak imućan život, ali i poštovanje isključivo u krugovima privatnih kolekcionara, i nešto kasnije umetničkih salona. Francuska za njegovog života nije bila zainteresovana da nijedan od njegovih radova uvrsti u postavke državnih muzeja. Sva Moneova dela koja su danas vlasništvo Francuske kupljena su kasnije, ili dobijena kao poklon od samog Monea i privatnih kolekcionara.
Moje srce je zauvek u Živerniju
Moneov drugi slikarski period (1880-1926) obeležila je fascinacija vodom i igrom svetlosti i senke nad vodenim površinama. Renoar ga je nazvao „Rafaelom vode”. To vreme je obeležio i rad na živom umetničkom delu, njegovoj kući, bašti i jezeru u Živerniju, gde je svojim rukama u nekadašnjem zapuštenom jabučaru stvarao prizore koje je kasnije prenosio na platno. Od odabira semena, sadnje i nege, do precizne kataloške evidencije biljaka, Mone je uzgajao svoje buduće slikarske modele.
Vođen snažnim emocijama, pred kraj života stvara seriju slika Lokvanji, gde se na ogromnim platnima veličine murala igraju senke vode iz koje izranjaju živopisni cvetovi. Uz Stogove sena, Ruansku katedralu i Aleju jablanova, Lokvanji predstavljaju seriju najcenjenijih Moneovih dela. Nakon njegove smrti, 5. decembra 1926. godine, francuska vlada je za poslednju seriju Lokvanja otvorila posebnu galeriju Oranzerija u Parizu, gde se žive slike Moneovog vrta nalaze do danas.
Njegov značaj za svetsku kulturu i slikarstvo sažeo je Remi de Gurmon, francuski pisac i jedan od najuticajnijih kritičara tog doba:
„Ako uzmemo reč impresionizam u najužem značenju, onda će Mone biti jedini impresionista jer je jedini bio sposoban da uskladi teoriju i praksu u veštini da preko slikarstva pruži sve one kolorističke utiske koje jedno oko može da primi. Impresionizam, to je Klod Mone lično, usamljen u svom geniju, slavnom i čarobnjačkom.”
izvori: Impressionniste, Muzej Met, The Art Story
