Mada se njeno kompletno bivstvovanje u tim prvim danima svodi na puko jelo, san i plač, nakon samo devet meseci njenog života roditelji imaju utisak kao da je prošlo hiljadu godina od kada je beba ušla u njihov život. Postali su hronično neispavani i zabrinuti zbog milion i jednog pitanja koje im se mota po glavi iz dana u dan. Kada konačno prođu grčevi i beba počne da spava celu noć, nadu da konačno mogu malo da odahnu veoma brzo sruše prvi zubići koji se probijaju čitavu večnost, a bol koji beba realno oseća učini da ona postaje razdražljiva po danu, pa dok se noću ponovo budi i plače oni prolaze kroz novu etapu nespavanja.

Suočeni sa odgovornošću, roditelji svo svoje vreme provode gledajući kroz špijunku priručnika koji na sasvim jednostavna pitanja daju različite savete, pa potpuno zbunjeni dok održavaju u životu jedno malo, najčednije biće koje su ikada sreli, propuštaju da uživaju u tim danima kada ono pokazuje svoju jedinstvenu ličnost.

Svako jednostavno pitanje nudi par dijametralno različitih odgovora.

• Da li bebu treba prepovijati pre ili posle podoja? Dok jedni tvrde da beba bljucka ako se povija posle podoja pa je to najbolje obaviti pre, drugi su mišljenja da to nikako nije dobro jer će ona plakati i biti veoma nervozna jer je gladna, treći savetuju da je to najbolje učiniti na pola podoja, dok se četvrti tome kategorično protive jer nije dobro prekidati dete dok jede.
• Da li bebu kupati svaki dan? Ponuđeni odgovori su kategorično DA i kategorično NE, a svaki od njih u sebi sadrži logično objašnjenje zbog koga to treba da bude baš tako.

• Da li bebu treba ljuljuškati? Dok jedni tvrde da je to jedini način da se detetu ulije sigurnost i razbiju strahovi, drugi zastupaju kategoričan stav da dete mora da nauči da se samo igra i bude samostlna ličnost od samog rođenja.

Pitanja je mnogo, a odgovora još više. Najzad sa devet meseci kada njihova beba već uveliko sedi, puzi, ima bar 4 zubića i počinje odlučno da osvaja svet oko sebe, roditelji spoznaju suštinu izreke „sto babica, kilavo dete“, počnu da slušaju svoj instikt i shvate da im to najdraže biće koje ne zna da priča, zapravo od početka sve samo govori, samo je bilo potrebno pažljivo ga osluškivati, voleti i razumeti.

Tada se desi taj jedinstveni događaj u životu svakog roditelja u kome shvate da beba predstavlja veliku tačku u njihovom životu koja označava raskršće, mesto koje razdvaja ono što su bili i onoga što će postati, kada moraju da uzmu konce u svoje ruke. Tek tada shvate da to malo biće ima svoju ličnost i prihvate da je ono ravnopravan član porodice koga žele da neguju sa nula sna, neshvatajući odakle im energija nakon „čitave večnosti od kada se rodio“ iako ima samo devet meseci.

U svakom slučaju, sa devet meseci se ciklus obostranog traženja i snalaženja završava. Roditelji shvataju da njihova beba odavno više nije novorođenče, već čovek koji može da se fokusira na stvari, može da dohvati i uhvati svašta nešto i brzinom svetlosti to strpa u usta, pokušava da ustane i da se izbori za svoja prava koja joj sada već po defaultu u porodici pripadaju i da sve više liči na njih, mada to nikada nije bio plan.

U tim danima bebu sve zanima: lica, teksture, boje, zvukovi, ukusi, a čak i kada je umorna, gladna ili kada je nešto boli ozbiljno jako, daće sve od sebe da vam uputi najneviniji i najsrećniji osmeh koji jednostavno razoružava, uliva poštovanje, čak i divljenje. Tom milom biću je važno da shvati šta može da učini kako bi usrećilo svoju okolinu, koja je obuzeta socijalnim problemima zaboravila da se smeje.

Kada shvati da jedan isplažen jezik roditelje može da učini najsrećnijim bićima na svetu, beba će se truditi da to čini što češće, ne zato što kalkuliše, već zato što želi da svet oko nje bude srećan.

Zar ne bi bilo divno kada nikada ne bi prestali da se pleze i kada bi uspeli da zauvek zadrže tu čednost, iskrenost i želju da jednim plezom usreće svoju okolinu, pa makar sutra postali istaknuti ljudi na visokim položajima?